Ponekad na putovanju sretnem osobu. Posebnu. Dugo se sećam tih nekoliko sati provedenih sa njom. Kako vreme prolazi, slika događaja postaje sve jasnija. I tako, uđem u voz. Nije bila gužva. Ljudi obično žure i putuju ekspres linijom. Gledam lica. Gde je moje mesto? Lako pronalazim slobodno mesto. Preko puta je sedela Runolist, terapeut Karmičke dijagnostike. Ušla je nekoliko stanica pre mene. Nebo i polja slivali su se u njene oči.
Proleće godine 1 blještalo je sa svih strana. Da li je moguće da je veliki početak ovoga puta zaboravio na mene? Uradila sam čišćenje tako detaljno, tako savršeno. Pluton već neko vreme polako šeta po osetljivim tačkama mog horoskopa. Oprezno ali neminovno. Preobražaj, transformacija i regeneracija u najavi? A možda sam ja samo neka daska, pa ne deluje na mene? Dobro, radila sam, ali sve je bilo tako lako do sada. Srećom, vrata su otvorena. I opet srećom, vešto izvlačim iz zamršene gomile pravu nit u pravom trenutku.
Treba mnogo vremena i snage da bi bio u stanju da pogledaš sebe sa strane. Da izvadiš sam sebi zub. Doduše, uradiš ponešto, zgužvaš staru novinu i zapušiš rupu na čamcu. Misliš držaće. Kada si na putu, pogled sa strane je pravi blagoslov. To ne može svako. To je tajna veština. Biti korak ispred, a trepereti u istom ritmu. Videti iz druge perspektive ceo čamac i osetiti kako voda struji kroz pukotine.
To je rupa od koje treba da kreneš, rekla je Runolist. Pogledala sam je iznenađeno. Bila sam tu već hiljadu i jedan put. Malo, malo, pa se vratim. Osvetli je baterijskom lampom: evo, to je rupa. A ovo je crta. Izađi na crtu. Izgovorila je to nežnim glasom i poklonila mi baterijsku lampu za uspomenu.
Pocrvenela sam. Obuzeo me bes filovan stidom. Čestice mene razletele su se po vagonu i polako klizile sa zidova i prozora. Nije me dobro videla! Šta ona uopšte zna o rupama!? I crtama! Više od pola života sam na crti! Sve je mogla da mi kaže, samo to ne! Srećom, moja stanica samo što nije. Sakupila sam toliko snage da procedim pozdrav kroz zube i izletim napolje saplićući se o pocepani itison. Mahnula mi je kroz prozor.
Vratila sam se u modru sobu. Trebalo je neko vreme da se bes vrati u kutiju. Bližio se kraj vrelog leta na kapiji vremena. Isključila sam telefon, zaključala vrata i navukla zavese. Prišla sam onom ormanu koji tako dugo stoji zaključan. I svi se prave da ne znaju šta je unutra. Srećom lako se otključava. Kada odlučiš. Vrata su škripnula, vazduh se zgusnuo, a ptice zaćutale. Udahnula sam duboko i počela sam da vadim jednu po jednu tajnu. I tako 40 dana.