Odjednom, rampa se spustila. Razne stvari sam očekivala na tom mestu: vatromet, crvene balone, trube… samo ne rampu. Sve se dešava baš u trenutku kada sam zakoračila da konačno prođem kroz kapiju   vremena. Šta je sad ovo? Noga je ostala još neko vreme u vazduhu. Mislila sam da je neka greška. Tada se sa obližnje bandere začulo škripanje i krčanje iz zvičnika koji je specijalno za tu priliku donet iz muzeja. Onda se glas nakašljao i ukratko objasnio situaciju: slobodno možeš da spustiš nogu. Nisi još sve završila. Videćeš uskoro šta. Uostalom, nisu još svi stigli. Začuo se klik dugmeta off, a onda tišina. Moja želja da se raspravljam ležala je upucana na zemlji.

Nikoga nije bilo da me vidi i čuje. Krv je jurnula u glavu. Pljusnula sam besni monolog na travu koja nije bila ni kriva ni dužna: pa dobro, šta je sad ovo? Linijski taksi koji čeka da se popune sva mesta pa da krene? Šta još nisam završila? Šta ću da vidim?

Mnogo me je to iznerviralo! Lepo su mi rekli da kada prođem kroz kapiju vremena mogu da uđem u krug. To je završni ispit. Nisam imala nikakav problem sa tim. Krenula sam nasmejana, kao da idem u neku veeeliku poslastičarnicu. Odavno znam da nailazi, samo nisam znala da se tako zove. Dugo je trajao taj prolazak. Priznajem, bili su u pravu. Neprocenjivo iskustvo. Boje su bile življe. Uticaji su se mešali. Sve češće su nailazile etapa sa stepenicama. Istina, morala sam da uskočim u reku svoje prošlosti ponovo i plivam prema izvoru, ali sve je bilo brže i mogla sam da vidim stvari iz druge perspektive. Shvatila sam koliko jedan milimetar moćno menja sliku.

I eto, kada sam pomislila kako sam sve savršeno očistila i dovela u red, spustila se rampa. Pokušala sam da se provučem ispod. Setila se svega što sam u takvim situacijama radila izvan kruga: udah-izdah, tajna rečenica, čarobni napitak, ritual… ništa, ni makac. Najbolje se nauči koliko traje sekunda kada si prisiljen da stojiš u mestu. Mučno iskustvo. Skupiš snagu da pobediš sebe i još jednom kreneš iz početka. Uradiš sve tačno, a viša sila te zaustavi.

I sve sam videla još jednom: nasilje koje zapljuskuje moje temelje, otrovne emocije koje farbaju odnose, stalni padovi u pokušaju da uđem u krug. Na kraju pravo niotkuda, pojavila se moja srodna duša sa pitanjem: da li si sigurna da želiš ovakvu ljubav? Ne mogu da verujem, ništa nisu ostavili za neki drugi put! I tako, stajala sam ispred rampe i gledala u veliki sat a dani su prolazili. Luna se dva puta pomračila. Pa šta sad? Pogledam gore prema zvučniku. Tišina. Prođe mali dečak koji šeta psa. Devojka koja telefonira. Stari gospodin se vratio po novine i naočare. Još samo malo… a onda su se kazaljke poklopile i konačno sam mogla da zakoračim u krug.