Imala sam malo godina, tada kada se to dogodilo. Nisam još krenula u zabavište. Ne mogu reći kada sam bila mala ili mlada. Ja nikada nisam bila mala. Ja nikada nisam bila dete. Rodila sam se stara. I odmah počela da gledam na svet svojim dubokim i dalekim očima. Iza slike na površini ima toliko toga sakrivenog i ljudi se ponašaju u skladu sa tim. Slika je jedna mnogo fina, slatka laž, koja služi kao alibi za ono što se događa iza. A nije ni fino ni slatko.

I tako, već je pao mrak, a mama & tata se još nisu vratili iz kupovine. Neko je bio sa mnom, čuvao me, ali kao da nije. Bila sam uplašena, uznemirena. Osluškivala sam glasove u dvorištu. Svaki čas sam se penjala na stolicu ispod prozora i gledala u drvenu kapiju. Onda zažmurim, zamislim kako škripi, čujem glasove, prepoznam njihove obrise u mraku i trčim im u susret. Tako više puta, ali ništa. Uvek je postojala jedna nevidljiva linija do koje bih mogla da izdržim bez njih. Sa druge strane je stajao parališući strah da ih više nikada neću videti, da sam ostala sama.

Konačno su stigli. Bili su mnogo veseli. Laknulo mi je: eto sve se dobro završilo, nisam ostala sama. Ok, život može da se nastavi. Veselo prilazim kesama i tražim svoje iznenađenje, igračku, slatkiš: a šta ste meni kupili? – Šarenu lažu, odgovara tata. Na licu mu je nežan osmeh. Sigurno je neka velika lutka u šarenoj haljini, upakovana u svetlucav papir. Nastavljam da tražim. Onda začujem kako se tata smeje baš onako, veselo, od srca. Pogledam da vidim šta je. Pa on se meni smeje! Vitez! Pobednik! Pobedio je nekoga čiji je jedini svet. Nekoga ko do kraja zavisi od njega. Nestala sam. Frustracija filovana stidom me oduvala. Taj osećaj nestajanja, poništavanja bio je mnogo jači od straha da ću ostati sama. Nisam tada imala vremena da se bavim time. Morala sam sve lepo da upakujem i složim u sebe i odem da večeram.

Nekako sam zaboravila na to. Posle nekog vremena odveli su me kod babe i dede u onu kuću. Bio je to moj prvi susret sa Izolom. Veliko dvorište, visoki zidovi sa svih strana, kao neki zamak. Šetam tako i vidim kako zrak svetlosti nalazi put kroz gustu krošnju i obasjava predmet na gomili nabacanih cigala. Uopšte ne pripada tu. Ko zna koliko dugo kisne ispod tog oraha. Odmah sam je prepoznala: pa to je moja Šarena laža, pronašla sam je! Kakva sreća! Ona postoji! Nema sumnje, to je ona. Zvezda napravljena od romboida presvučenih šarenim plišem. Ivice opšivene zlatnim gajtanom. U udubljenjima crvena dugmad. Uspela sam da je dohvatim, iako je bila prilično visoko. Pogledala sam je sa olakšanjem i pomislila: sve je dobro, ipak ništa nije uzalud, sada kada si tu. Bilo je to prvi put da sam ni iz čega stvorila nešto, prizvala stvar da dođe u moj život. I nije važno što je za sve druge besmislena stvar sa đubreta. Ja sam joj dala smisao.