Teško mi ide ovo ogoljavanje. Striptizeta pripravnica što prvi put izlazi na scenu. Njišem se nezgrapno u ritmu i sečem rukama zadimljeni mrak. Noć punog Meseca. Reflektor, svetlucaju beonjače i zubi. Vrte se sve brže i brže. Ja sam u centru zamagljenog ringišpila i zgusnutih emocija. Zvuci muzike polako se razlivaju, čujem samo duboko disanje i očekivanje. Njih i mene. Šta dolazi? Zvižduk… limenka od piva… aplauz…? Da li ću uspeti da završim tačku? Traje čitavu večnost. Da li ću uspeti da nađem izlaz sa scene ili ću zakoračiti u prazno i oguliti kolena?

Teško mi ide ova selidba sa My Documents na internet. Tako je udobno kada po ceo dan, raščupana, u isflekanoj trenerci, lovim blinkove i fotografišem ih rečenicama. Isključen telefon, zaključana vrata. Misle: nisam tu. Napravim zalihe i ne izlazim deset dana. Zapravo, ni ne treba mi hrana. Ovo što radim je hrana. Sada treba da izađem na scenu. Modra soba postala je pretesna. Za tu posebnu priliku moram da ukrotim sebe. Da se očešljam, obučem kaputić sašiven po meri. Naravno i nove cipele. Da ne privlačim pažnju na loš način. U onoj trenerci sam prava ja, iza zaključanih vrata osećam se sigurnom i reči teku kao reka, ali ljudi bi videli samo fleke, a ne mene.

Sada treba svima da otkrijem kako kuca moje srce. Lelujam kao da sam upravo preležala virus. Gužvam rubove svog kaputića, povlačim ih na dole. Kao da se spremam da poletim. Taj pokret daje snagu odluci. Kako da se stopimo nas dve? Ova slobodna, što krilima pravi šare na nebu, i ova druga, koju je strah da napravi prvi let: crno pred očima i utroba koja se cepa na pola.

Teško mi ide ova selidba izvan kruga u krug. Tamo me čekaju simpatična lica sa pedigreom, dobro uzemljena i umrežena. Nasmejani su, puni samopouzdanja. Ona je još kao devojčica otvarala školske priredbe… on je u srednjoj školi pobeđivao na literarnim konkursima… otac mu je poznata faca… Sada ja, koja sam ceo život provela izvan kruga, sa svojim egzotičnim iskustvom, treba da uletim pravo niotkuda na scenu i zaplešem. Strah me je da izađem na scenu. Napetost se u koncentričnim krugovima širi oko mene.

Mučim se danima. Rečenice dolaze, ja ih popravljam. Svaku udarim trista puta čekićem po glavi. One pobegnu. Hoću da bude lepo, hoću da bude svečanost. Pokušavam da uhvatim magličastu liniju gde se spajaju plavo i zeleno. Ali ništa. Jedino što osećam je pritiskanje papučice za gas i kočnice u istom trenu. Toliko puta je bilo dobro, odlično, ali nisam mogla da doprem. Da li će i ovoga puta neko dati sebi za pravo da presudi: tvoje srce ne kuca dovoljno lepo. Da li će i ovoga puta doleteti limenka i razbiti moje ogledalo?

Čujem kako se kamion zaustavlja ispred kuće. Ulazi krupan momak i upitno me pogleda: odakle da počnemo? Više nisam mogla nazad.