Još samo malo… Pokušala sam da dodirnem prstima dno i talas me je poklopio. Zar sad?! Zamalo da se udavim pred ciljem! Poslednjih sto metara su najteži. Ne štediš se. Ne raspoređuješ više snagu na minute i metre. Izgubiš strpljenje.

Kako je samo modrozelena izgledala ta druga obala dok sam plivala prema njoj. Da mi je neko rekao da će toliko trajati, da li bih se usudila? Ili bih odustala unapred, nastavila da hodam levo-desno gledajući tužnim i uplašenim očima znak pitanja sazidan od oblaka? Zašto tada nisam pomislila: koliko je to vremena, proći će mi život u vodi, nema smisla čak ni da pokušam… bolje da ostanem. Ma, ništa me tamo ne čeka, nastaviću da pravim kulu od karata na ovoj obali koja stalno podrhtava i sa koje je izbrisan ljudski lik.

Ne. Nisam to uradila. Stajala sam tako… mora da postoji mesto za mene. Već dugo hodam i tražim na ovoj strani. Odjednom, nešto čudno počne da se dešava: začujem fini vibrirajući pisak u ušima, šareni krugovi počnu da se razlivaju pred očima. Vetar mi dune u leđa toliko jako da sam izgubila ravnotežu i napravila korak. Izujem cipele i uđem u vodu do kolena… da probam samo… prija mi osećaj kada stopala utonu u pesak. Svežina vodenih struja jurnula je uz kičmu i razbila tromi vakuum vrelog dana. Zažmurim, udahnem duboko: idem… nemam drugog izbora. Moj svet se već toliko puta srušio, možda ja uopšte ni ne pripadam ovde? Ovakva? Zaplivam u nepoznato.

Plivala sam i plivala. Upornost i odluka su ponavljali pokrete. Čitavo jedno vreme. Minuti su se prelivali u dane, dani u godine. Možda sam mogla da potražim neki čamac, išlo bi brže i lakše? Da, ali to bi bilo već neko drugo vreme. Umorila bih se od traženja i zaspala u nekoj hladovini. Jedno je sigurno: nestao bi onaj savršeni trenutak kada sam imala vetar u leđa. Mislila sam: sad ću ja to… ako pravilno rasporedim snagu… brzo ću stići. Evo, još malo, još malo… modrozelena svetlost u daljini vodila me je.

Voda je u početku prala moju kožu, zatim ušla u svaku ćeliju, žilicu i nerv, očistila ih detaljno… i dalje… isceljivala sloj po sloj. Kretanje kroz vodu postalo je dugotrajni ritual ponovnog rođenja. Plivala sam tačno onoliko koliko je bilo potrebno da proces dubinske transformacije prođe kroz sve faze i sazri.

A onda sam se konačno približila. Evo, tu sam, još sto metara. Još samo malo… Tu je tek postalo opasno. Osetila sam uzbuđenje. Pokušala sam da dodirnem prstima dno i talas me je poklopio. Zar sad?! Zamalo da se udavim pred ciljem! Jedva se izvukoh. Poslednjih sto metara su najteži. Ne štediš se. Ne raspoređuješ više snagu na minute i metre. Izgubiš strpljenje.

Napokon, stanem. Koliki plićak… stanje ni tamo ni ovamo… još dugo hodam polako… već sam zaboravila kako to izgleda. Toliko vremena sam provela u vodi, da više ni ne izgledam kao čovek. Odaje me nespretan hod. Na drugu obalu je izašao je neko drugi. Nije bilo nikoga da me dočeka i kaže: hej, jesi li to ti? Nisu znali kada dolazim ili nisu očekivali da ću uopšte stići? Pala sam od umora i momentalno zaspala na licu dugo očekivanog mesta. U neko doba probudilo me je jato divljih komaraca. Nisam odmah mogla da se setim gde sam. Gušteri i bube počeli su da izlaze iz rupa. Spuštala se noć ispunjena čudnim zvucima. Čoveče! Pa gde sam ja to? Pa ovde nema ničega! Ovo je neka greška! Ne. To nije greška! Ovako izgleda finale tvog izbora! Sećaš se, rekla si: nemam drugog izbora. Ali ja više nemam snage da plivam nazad! Situacija kada ostaneš bez odstupnice je pravi blagoslov. Eliminiše ping-pong u glavi i olakšava izbor.

Dakle tu sam gde sam. I dalje vidim modrozelenu svetlost. To mi govori da sam na dobrom mestu. Odmah krenem da gradim svoj novi svet. Znam da je to privremeno, obala je još blizu, šta ako voda nadođe? I tako, svaki dan se pomerim po malo, napravim kolibu od pruća, prenoćim… sutra je novi dan… pa opet. Možda moj svet ne izgleda kao kuća nego je to put? Svetlost je još uvek daleko, tamo je moj cilj. Reči su materijalizacija.