Tek tada je zaplakao. U jednom delu usplahirena strast se borila za opstanak. Drugi deo je pokušavao da udovolji majci koja čvrsto stoji na zemlji. – Ne boj se, rekao je strasti i stavio ju je u praznu kutiju od pomade.

Lebdeo je u čekaonici duša, tamo daleko u međuprostoru. Dugo je tu i odavno je zaboravio sve. A sada, već neko vreme ima čudan osećaj zgušnjavanja. Postajao je sve nestrpljiviji… a onda je nastalo komešanje. To je vila došla po njega da ga odvede do polazne stanice. Stavila ga je na leđa, on se čvrsto uhvatio za njenu kosu i poleteli su visoko iznad oblaka. Osetio je ogromnu radost: zašto bih se vraćao, pa ovo želim, ne treba dalje ni da tražim! Vila ga je čula i nasmešila se, nije htela da mu ruši radost. Znala je da je pred njim još dug put, i da je ona ta koja leti.

Onda je polako počela da se spušta i usporava let. Mogao je da vidi kuće, drveće, ljude… njihova lica. –       Gledaj sad dobro. Biraj pažljivo. Ko ti da telo, odrediće polaznu stanicu – reče vila. Njegov pogled je tražio, selio se sa lica na lice. Sve te žene bile su lepe na svoj način. – Kako da izaberem – pitao je vilu? – Tu ne mogu da ti pomognem, moraš da izabereš sam. Mogu samo još ovo da ti kažem: kada ti bude najteže, nikada ne zaboravi svoj san, jer, kada dođe vreme da Uran pogleda sebe u ogledalo, crni oblak će nestati i pred tobom će se otvoriti put. Nije obratio pažnju na to, jer se sav pretvorio u potragu. U trenutku oseti toplotu, to su ga mamine zelene oči ogrejale. Imala je gustu, dugu kosu, čvrsto je stajala na zemlji, iz njenog držanja čitao je snagu i odluku. Izgledala je baš kao na onim plakatima, samo joj je barjak falio. Da, to je ona, ona će me hraniti, čuvati i voleti. Iz daleka se pojavio nasmejani muškarac na motoru, zagrli je i nastaviše put zajedno. Veliki grad ih je čekao. Pozdravio se sa vilom, još jednom je pomazio po kosi: hvala, idem sad, nastaviću put motorom.

I tako, dobio je telo, postao dete i plakao od sreće. Sve je bilo novo za njega: miris kože, boje, zvukovi, počeo je da govori i hoda. Sada je mogao da se igra na travi, vozi bicikl i upoznaje novi svet. A onda se desilo. Ugledao je visoko na nebu avion koji ostavlja trag. I setio se. Setio se svog putovanja sa vilom. Tako se rodila njegova strast. To ću biti kad porastem! Znam! Odmah je krenuo da vežba. Veže čaršav oko vrata, uhvati ga rukama, odbaci se sa kreveta i skoči što dalje može. Zaradio je nekoliko modrica, porušio sto i stolice. Nije plakao, uopšte ga nije bolelo. A onda je u sobu ušla mama i išamarala ga. Nije mogao da shvati zašto, jer njene oči su i dalje bile tople i zelene: zašto, samo sam leteo? – Zapamti jednom zauvek, ljudi ne lete, izbij to sebi iz glave! Nikada nećeš uspeti! U tom trenutku pocepao se na pola. Tek tada je zaplakao. U jednom delu usplahirena strast se borila za opstanak. Drugi deo je pokušavao da udovolji majci koja čvrsto stoji na zemlji. – Ne boj se, rekao je strasti. Stavio ju je u praznu kutiju od pomade. Nosiću te svuda sa sobom, niko neće znati. Čuvao je ispod jastuka i noću su leteli zajedno. Danju se pretvarao da čvrsto stoji na zemlji, ali mu je uvek falilo 5% da majku uveri u to.

Strast je rasla i rasla i napravila balon oko majke. Možda, jednom kada oseti lepotu letenja, možda će i sama poleteti i shvatiti da to ima smisla. Ali, ne, to nije bila njena strast i zato to nije bilo moguće. Bio je to veliki teret za nju. Stalno je bila umorna i gladna i mnogo joj se spavalo. Jednoga dana, pogledao se u ogledalo i video još jedan lik, lik čoveka u pilotskoj jakni. Snažna struja mu je prošla kroz kičmu. Setio se vilinih reči i istrčao na ulicu da traži svoj put. Uto je zazvonio telefon… iz bolnice su mu javili da je majka zaspala. Trčao je kao da leti i stigao baš u trenutku kada je balon sa majkom izlazio kroz prozor. Konopac je pukao i konačno su oboje bili slobodni.

Vratio se na ulicu. Bila je noć. Tama mu je pomogla da odmah primeti svetleće krugove na asfaltu. Nije ih video do sada, ali je znao da su putokazi. Nastavio je da hoda. Danima. Nije mogao da pogreši. Put je bio tako čist, nebo tako vedro. Stigao je u jednu daleku, daleku zemlju, na veliki aerodrom. Svi su se čudili odakle se tu stvorio i ko je taj čovek što tako mirno i samouvereno prelazi preko piste. Otvorio je vrata i više ništa nije moglo da ga zaustavi. Ubrzo je na krilima strasti leteo visoko iznad oblaka.