Nikada nisam pitala šta se nalazi u njoj, mada sam mogla da pretpostavim, jer smo delile deo porodične istorije. Uče nas da mislimo da naš život počinje prvog dana sa prvim udahom. Ovakve kutije su dokaz da sve počinje mnogo, mnogo ranije. Kada se čovek rodi, neke su već prepune, dokumenti ispadaju iz njih, beže na sve strane.

 

Bio bi ovo sasvim običan dan da zvona u daljini nisu podsećala da je veliki praznik. U polumračnoj sobi sedimo nas dve. Na stolu kafa, cigarete, keks i nekoliko ofarbanih jaja. Odlažem ove susrete. Nekako, sve je na silu, veštački. Moram da budem ono što nisam. A veliko ogledalo me opominje da je to što radim laž.

Kada dođem, u nedostatku teme za razgovor, moj pogled šara i pravi nevidljive crteže po zidovima. Nekako, linija se uvek završi na kutiji koja je pronašla svoje mesto u ćošku ispod stočića sa miljeom. Velika kutija za cipele, čvrsto obmotana širokim selotejpom. Gore na poklopcu veliko štampano slovo F, ispisano crnim markerom i dve rupice izbušene sa strane. Da bi to što je unutra moglo da diše, valjda.

Nikada nisam pitala šta se nalazi u njoj, mada sam mogla da pretpostavim, jer smo delile deo porodične istorije. Uče nas da mislimo da naš život počinje prvog dana sa prvim udahom. Ovakve kutije su dokaz da sve počinje mnogo, mnogo ranije. Kada se čovek rodi, neke su već prepune, dokumenti ispadaju iz njih, beže na sve strane. Vremenom listovi požute, slova izblede i ostanu samo pečati. Zato one dve rupice. Da mogu da dišu, da mogu da žive u duši i da se kao šuga sele sa generacije na generaciju.

Njen prvi dan nije obećavao mnogo. Nije bilo ni pucanja, ni veselog pijanstva. Sve nekako tiho, neprimetno, nebitno. Tata je okrenuo glavu na drugu stranu, odmahnuo rukom i prešao na drugu stranu ulice: ”Ćerka”. Imao je visoko mišljenje o sebi. Kako je “ovo” moglo njemu da se desi. Takva sramota. Ne, ona sigurno nije njegova. Uradio je to, jer je mogao, a onda su svi ostali činili isto, jer su mislili da je ispravno.

Tako se trajno našla izvan kruga. Doduše, zidovi su bili stakleni, mogla je da vidi šta ljudi tamo rade i oni su mogli da vide nju, ali nije bilo kontakta, odnosa. Nije se mirila sa tim, dugo i uporno je pokušavala da prođe na drugu stranu, oponašala je život koji se odvijao unutra: “Ako sve uradim savršeno, možda više neće misliti da sam uljez.” Uvek joj je nedostajao jedan milimetar da uspe, ali, na kraju bi samo skliznula kao kap kiše sa prozora. Glasovi koji su dolazili sa druge strane postali su nerazgovetni, lica su se razlivala, više nije mogla da razluči da li je sve to tu ovde i sada, ili je samo san. Osećala je sve češće kako neke čudne utvare nadiru u njen prostor i to ju je mnogo plašilo.

A onda je rešila da zatraži pomoć. Specijalno za tu priliku, dobila je propusnicu da uđe u krug. Rekli su joj: “Ne boj se, sada si naša. Evo ti ove pilule, one će ugušiti glasove, izbrisati lica i biće mir”. Uzeli su kutiju koju je uvek nosila sa sobom, na brzinu pogledali šta je unutra i oblepili sa više slojeva selotejpa, tako da se više nije videla ni slika koja je bila na njoj. Gore su napisali veliko slovo F, da se zna: “Ovo ti više neće praviti problem, slobodno ignoriši, selotejp je čudo.” Vratila se dvostruko zadovoljna. Konačno je uspostavila vezu sa spoljnim svetom i pronašla svoj mir. Bila je zahvalna jer su joj pomogli da utiša oluju u sebi i ponaša se “neutralno”, baš onako kako piše u knjigama. Svratila bih ponekad do nje. Ona je govorila, a ja sam slušala. Ponavljala je iste priče o istim ljudima i događajima svaki put. Moj osećaj da je i sama gost u njima i veštačka “normalnost” ometali su komunikaciju. Reči nekako krenu, ali odmah upadnu u rupu.

Ovoga puta ostala sam dovoljno dugo i dozvolila da se tu, između nas, dogodi nešto sasvim drugačije. Ona počinje priču o svojoj ogromnoj mački koju hrani granulicama. Stigla je tu kada je bila sasvim, sasvim mala. Stala bi ispred ogledala i pokušavala da zagrli svoj odraz, da se poigra. Bila je veoma ponosna na sebe što je uspela da nauči mačku da tamo, iza ogledala, nema ničega, samo zid…

Uzdahnula je, napravila pauzu, a onda krenula polako, izdaleka: ”Mnogo volim ovu mačku, ona je moj najbolji prijatelj, sve me razume, kao da je čovek. I ne znam koliko će to još trajati, jer mačke umiru… umiru i ljudi. Ne znam koliko mi je još vremena ostalo, sama sam i moram sama da pripremim sve… da kupim spomenik…” A onda mi se približi, kao nikada do tada, pogleda me značajno i reče: “Ove stihove sam napisala u srednjoj školi, želim da budu uklesani na spomeniku.”

…ne treba meni nežnost ni tvojih ruku svila,

ne mogu da se vratim, jer nikad nisam bila…

Poskočila sam. Čista istina je progovorila kroz nju. Udarila me je kao struja. Bilo je to više od reči, bila je to svetlost koju stalno iščekuješ, a ona se onda pojavi iznenada. Ovo je tako… ponavljala sam, a reči su bežale, jer smisao je bio jači od njih. Ja, perverzni lovac na blinkove, jurila sam po sobi kao muva zarobljena u flaši i tražila olovku i papir. Krupnim slovima zabeležim stih na kutiji od keksa, mora da ostane trag. To je dokaz da nikakve pilule ne mogu da uguše istinu i svetlost koje stanuju u svima nama.

Prvi put mi je bilo žao što odlazim, jer sam osetila kako bliskost oživljava sa požutelog papira. Ali, suze su se već nagurale i čekale znak za pokret, a ja ne volim da objašnjavam svoje suze. Izašla sam… čula su se večernja zvona… ošamutila me je svežina večeri, jecala sam i sve se vrtelo oko mene. Nisam videla stazu i uključio se unutrašnji autopilot. Kretala sam se kroz zelene talase žitnog mora prema vatrenoj lopti na zapadu: “…ne mogu da se vratim, jer nikad nisam bila… jer nikad nisam bila… nisam bila… nisam bila…”