Napravio je desetak koraka dok su mu se tamni krugovi razlivali pred očima. Povraćao je, oprao usta rakijom i legao na travu. Zažmurio je, raširio ruke i noge, kao da je zvezda pala usred polja bulki. Bile su tako nežne i crvene, a on je mirisao na krv. A onda je začuo pticu. Usudila se da se posle svega obraduje životu.

 

– Stupaj… stupaj…

Naoružani ljudi u poderanoj odeći polutrčećim korakom prolaze kroz selo. Danima su u pokretu.

– Još malo… još malo… završiće se sve ovo… vratiću se kući… izuću cokule.

Ćerka je bila beba, sina još nije ni video. Njegova krv… Nigde žive duše. Pustoš sada stanuje tu. Nekoliko spaljenih kuća, ramovi razbijenih prozora lupkaju na vetru. Kroz razvaljenu ogradu provuče se mali žuti pas. Trči levo-desno i svaki čas se okreće, kao da im pokazuje put. Mirisi ljiljana i lipa razlili su se po vrelom danu. Sablasna tišina… Čula su se sukobila.

Izlaze na čistinu. Predah. Prilazi mu Gospodar života i smrti. Samo on je znao šta sledi. Odvoji ga na stranu, u hlad oraha i pruži flašu rakije.

– Okrepi se.

Bi mu malo neprijatno. Iako je bio zvezda cele čete, nije očekivao nikakve povlastice. Duboko je verovao da radi ispravnu stvar. Da se bori protiv Neprijatelja i brani svoj dom i porodicu. Mitraljez Šarac činio ga je izuzetno efikasnim u tom poduhvatu. Bio je glavni junak u najvažnijoj epizodi svoje mladosti. Dok je gledao Neprijatelja izdaleka, preko nišana, sve mu je izgledalo kao neka igra. Nije čuo njegovo disanje, nije mu video oči, samo je video kako pada.

– Još sat vremena na zapad i stići ćemo do tunela, tamo je Neprijatelj – reče Gospodar života i smrti.

Nije imao ni trunku sumnje da je to istina. Verovao mu je bez ostatka. Nastavili su da se kreću prema cilju. Obrisi su titrali od jare i alkohola koji mu je udarao u mozak. Stigli su. Ulaz u tunel je bio zatrpan gomilom kamenja. Gospodar dade znak glavom i ruke složno počeše da prave prolaz. Ulazi prvi unutra… sablasna tišina. Jeza mu prođe kroz kičmu. Oseti grč u stomaku.

U trenutku tama je smenila blještavilo. Oči nikako da se naviknu. A onda je osetio prisustvo… ogromno telo je disalo i pulsiralo:

– Šta ja radim ovde? U ovom mraku?

A onda začu tihi glasić: “Mama, bojim se…” Iznenađenje i strah poput vatre jurnuše kroz telo. Gospodar života i smrti mu je rekao da je Neprijatelj unutra. Verovao mu je. Ali, prećutao je da taj Neprijatelj govori njegovim jezikom i da je tu sa mamom. Samo mu je dao onu rakiju, da mu pomuti razum… da mu saplete jezik. Da ne postavlja pitanja. Nije imao vremena da razreši konflikt u glavi. Samo je osetio da gubi oslonac i da hitno mora da ga vrati. Šarac je bio tu… pri ruci… klik… klak… gromovi su poleteli… i bi svetlost…

I video je lica, užas u očima… krici… jauci… žene… deca… stari… grlili su jedni druge ne bi li našli spas. Ali on više nije mogao nazad… kosio je… kosio. Samo je hteo da nađe izlaz iz tog tunela. Noge su upadale u beživotna tela, čuo je krckanje kostiju… krv je prskala po njemu. Surovi ritual mračnog bratimljenja. Nije ni slutio da je toga dana postao član svih tih porodica, da će ga te oči uvek pratiti.

Teturajući se, izašao je na podnevno svetlo. Napravio je desetak koraka dok su mu se tamni krugovi razlivali pred očima. Povraćao je, oprao usta rakijom i legao na travu. Zažmurio je, raširio ruke i noge, kao da je zvezda pala usred polja bulki. Bile su tako nežne i crvene, a on je mirisao na krv. A onda je začuo pticu. Usudila se da se posle svega obraduje životu.

Jednoga dana pobedničke zastave su dotakle nebo, a on se lagano približavao svom domu. Prolazio je kroz poznate šumarke i livade i preskakao potočiće. Još malo… još malo… što je bio bliži cilju, srce je jače lupalo. A onda je u daljini ugledao krošnju oraha u dvorištu, malo kasnije ženu kako radi u bašti i decu koja se igraju pored nje. Njegova krv.

– Stigao sam.

Dečak se uplaši i zagrli čvrsto majku: “Mama, ko je to?” Smešeći se, majka mu šapnu na uho: “To je tvoj otac. Veliki ratnik se vratio kući.” Zagrlio ih je i stajali su tako, ćutke, u hladu oraha.

Konačno je skinuo cokule sa krvavih stopala. Tri godine nije video krevet. Spavao je dva dana i dve noći. Telu je bilo potrebno vreme da promeni pravac. Odakle sada da krene? Izašao je na livadu iza kuće i kosio… kosio… Ali duša… njegova duša nije mogla da zaspi tek tako i obriše sve. Nikako da izađe iz tunela. Stalno je morao da je davi rakijom.

A sin… Kad god bi pogledao njegove duboke, tamne oči, sećanje bi oživelo. Osetio bi tuđe prisustvo, disanje, komešanje… video bi hor užasnutih lica iza njegovih leđa, kao da je njihov, a ne njegov. Kao da ga je rodio onaj huk u tunelu, a ne on. Da je znao osnovne principe nevidljive matematike, možda bi bilo drugačije. Barem bi imao izbor. Da je znao koliki je teret kada jedan mali, običan čovek preuzme ulogu sudbine na sebe. Koja je cena? Ubica nasilno prekida nečiji život i tako nehotice ostaje u neraskidivoj vezi sa žrtvom… zapečaćenoj krvlju. Srce stane, telo nepomično leži, a duša uznemireno i uvređeno juri okolo… toliko toga je trebalo da uradi još. Traži pravdu, ravnotežu.

I tako, stanovnici tunela ujedinjeni u svom vrisku, izabrali su predstavnika u spoljnom svetu. Da. To je Njegova krv. Njegov sin. Kolika porodica. Uvek su bili tu. U dvorištu, za stolom, na počinku. Preuzeli su kontrolu nad njihovim životima. Komšije i prijatelji mogli su jasno da vide kako netrpeljivost iz dana u dan raste i ulazi u svaku poru njihovog postojanja. Nikome nije bilo jasno šta se dešava. Zašto otac stalno prebacuje sinu jedincu, zašto ga gura i odbacuje od sebe. A sin opet, nikada ne ispuni njegova očekivanja do kraja i besan je zato što ga otac ne prihvata takvog kakav jeste. Još kad alkohol pomuti razum… guranje… svađa… psovke. Nisu mogli da budu u istoj sobi.

A onda, jednog sasvim običnog popodneva, desilo se. Sin je ušao u sobu, tražio je nešto… Ljut i nervozan prilazio je ormanu pored kreveta na kojem je dremao otac. On se trgnu. U istom momentu kada je ugledao sina, pojavio se i hor užasnutih lica sa očima željnim pravde i osvete. Skoči od straha misleći da je napadnut, i poče da se brani. Odjednom su obojica bili usisani u vrtlog kojim nisu mogli da upravljaju. Strast i bes su kipeli na sve strane. Grom je pocepao svest i probudio uspavanog ratnika u ocu. Ratnik je skočio i kao nekada jurnuo na Neprijatelja. Golim rukama. Srušio ga je. Udarao, skakao, šutirao… sve dok nije čuo kako kost puca i telo nepomično leži na podu. Kičma… stub života je zovu. Nekoliko trenutaka ledene tišine… kukavica je izletela iz sata i oglasila se četiri puta:”Ku-ku… ku-ku…” Siesta.

Ratnik je nestao. Otac se vratio u sadašnji trenutak. Osetio je grč u stomaku. Poznat mu je taj osećaj. Video je to toliko puta. Kleknuo je pored sina i udario snažno čelom o pod: ”Bože moj… Bože moj…” Inače, retko je spominjao Boga. Ostao je tako neko vreme, a onda je obukao belu košulju i svečani sako, stavio šešir na glavu i otišao u policiju da se prijavi: ”Nestao je… i oni su otišli… svi zajedno… nema više glasova… nema više lica… sada je mir…”

Mnogo godina kasnije, ponovo su se začule sirene. Jednom, u sumrak, dok je polako drobio komadiće hleba u toplo mleko, osetio je opojan miris ljiljana i lipa koji je dolazio spolja.

– Odakle… odakle ga znam… – kopao je po sećanju.

Tek kada je uključio radio, prostor i vreme su se povezali i pred očima mu je bljesnula slika kada je bio glavni junak u najvažnijoj epizodi svoje mladosti. Glas sa radija je nabrajao mesta i vremena bombardovanja i broj žrtava, a on je sa sjajem u očima potvrdno klimao glavom: “Tu sam bio… i tu… ovde sam ranjen… tu smo se jedva izvukli…” Zaustavio je pogled na fotografiji mladića u uniformi, zakačenoj u ram kredenca. Dugo, dugo je gledao u nju, sve dok se nije pretvorila u tačku kojom je zatvorio svoj krug.