Dobra je Izola. Tiho je. Možeš da čuješ sopstvenu misao i osetiš fine treptaje svog tela. Pronalaziš delove davno razbijene celine i spajaš ih na nov način. Ploviš kroz fantastične svetove sakrivene od pogleda. Divno je.   Strašno   je…

 

Nomen est omen. Ime je znak. Znam to. Proverila sam. Zovem se Tanja. Tek kada sam jednog leta, smršala 20 kilograma bez dijete i vežbanja, moja sudbina je munjevito počela da se ostvaruje. Nije da nisam želela da sve to bude ranije. Jednostavno, stvari moraju da traju tačno onoliko koliko moraju. Učila sam strpljenje. Učila sam upornost. Nikada ne odustaj od sebe. Vrata su, jedna za drugim, počela da se otvaraju. Svaki prolaz kroz vrata donosi unutrašnje resetovanje. Lovim blinkove kao leptire i fotografišem ih rečenicama.

Pisanje je raslo i razvijalo se kao živo biće. Od jednostavnog beleženja događaja vremenom je postalo snažna komunikacija sa samom sobom. Pišući, dobijala sam odgovore. Menjala sam se. I kako sada da nazovem te poruke iz tajnog grada? Kada ja više nisam ista osoba koja je započela sve to. Do samog finala vodilo je ime U modroj sobi. Žena provodi deset godina u Izoli, u modroj sobi i otvara jednu po jednu ranu. Traži odgovore. Ispravlja krivo srastanje. Odjednom slika se izoštrila. Pravo niotkuda, pojavile su se nove boje, oblici i mirisi. Ja više nisam ta žena i nisam u toj sobi. Vreme je za povratak iz Izole. Samo trube fale. Kao u filmu, kung fu borac završava period izolacije i vraća se u spoljašnji svet da pobedi. Sebe.

Dobra je Izola. Tiho je. Možeš da čuješ sopstvenu misao i osetiš fine treptaje svog tela. Pronalaziš delove davno razbijene celine i spajaš ih na nov način. Ploviš kroz fantastične svetove sakrivene od pogleda. Divno je. Strašno je. Od bola do radosti. I tako stigneš do zida. Zagrliš ga rukama. Prisloniš uho na jastuk meke mahovine. Zadržiš vazduh. Blink. Čuješ glasove sa druge strane: dođi, lepo je, toliko toga još ima, čekamo te… Samoća je blagoslov i haos je blagoslov. Neraskidivi. Rasteš iznutra, ali rasteš i spolja, kroz odnose sa ljudima. Možeš biti sve naj naj, ali dok ne zasijaš kao deo celine to nisi pravi ti, već samo kockica mozaika koja se odmetnula i otkotrljala u blato.