Jedan za drugim počeli su da se pale ekrani i plavičasta svetlost je ispunila sobu. Moje suze su dobile fluoroscentni sjaj. Na ekranima su bila sećanja na život koji sam provela u Izoli. Filmovi o meni i o ljudima koje sam znala.

 

Kiša će padati tri dana, bez prestanka. Tako su rekli. Moram to da uradim sada, poslednji je čas. Uzimam srp i žurno izlazim. Vetar je pomerao mrežu za komarce, ujednačeno je lupkala kao kakvo klatno. Oštri koraci odzvanjali su stazom od cigala i razbijali zgusnuti vazduh koji najavljuje nevreme. Sablasno sivilo je prekrilo dvorište, a cvetovi lavande imali su fluorescentni sjaj. Miris se širio prostorom. Udahnula sam duboko. Zavrtelo mi se u glavi, a kolena su mi klecnula. Moram to da uradim sada, carica zaslužuje dostojanstvenu smrt, inače će istruliti na kiši. Pogledam je još jednom: “Oprosti.”

Tišina… nekoliko beskrajnih sekundi… a onda započe komešanje. Modro-ljubičasto klasje padalo je na tlo, a usplahirene pčele i leptiri jurišali su na moje ruke, ne bi li me zaustavili. Zatim bi sleteli da se još jednom napiju nektara. Ožalošćena porodica veselih boja letela je između pokušaja da kazni krivca i oprosti se od voljenog. Neočekivani otpor stvorio mi je težinu u grudima, krenule su mi suze. “Gotovo je.” Ušla sam u kuću noseći ogroman buket. U dvorištu su ostali tragovi nasilja i veš na žici koji sam zaboravila da pokupim.

Pre tačno dvanaest godina stigla sam u Izolu, na granicu, da budem čuvar napuštene kuće i groblja. Bio je početak leta… deca su završila školu… brala se lavanda. Da mi je tada neko rekao koliko će sve ovo trajati, verovatno bih odustala bez razmišljanja. Ostala bih tamo gde sam bila i tražila prečice. Ovako, slučaj mi je našao mesto u vozu u trenutku rasejanosti, kada mi se učinilo da je to mnogo dobra ideja i da je to moja odluka. Tako sam se vratila na mesto ljubavi, na mesto zločina… strasti… Pravo u epicentar, gde je vrelo, gde je vrisak, gde pulsira. Došla sam tu da povežem rasute kockice mozaika.

Tragovi krvi odavno su bili oprani sa poda i zidova, a zatim prekriveni tepihom i slikama, ali sve je treperelo kao da se dešava sada, tu. To mesto me je vuklo kao magnet, jer je stanovalo u meni. Nisam ni morala da pitam za adresu. Konjanik sa sabljom me je pozdravio sa zida… polako brišem stolicu, da me prašina ne udavi… a onda mi privuče pažnju tepih koji podrhtava. Kako je moguće da niko pre mene nije primetio… da to ostavi tako…? Koji je smisao? Zatvoriš oči i sve nestane… vreme leči… urolam tepih i gurnem ga u stranu, da ne smeta. Sada sam ja tu, neću da se saplićem. Tek tada sam sela i zapalila cigaretu, a sat je počeo da otkucava. Ne, vreme ne leči… vreme pojačava, uvećava. Sedela sam tako, pušila, nisam znala odakle da krenem, ali osećala sam da sam na pravom mestu. Istina mi je donela olakšanje. Možda ne radost, ali mir da…

Opet ta vrata. Zatvorila sam ih, sigurna sam… vetar unosi prašinu. Okrenem se. Iznenađeno napravim korak unazad i udarim o stolicu: “Ko si ti? Koga tražiš?” Preda mnom je stajao nepoznati mladić. Visok, obrijane glave, plavih očiju, alkica na uhu… cigareta zalepljena u uglu usana se pomeri: “Tebe.” “Mene?!” Brzo priđem prozoru kao da ću u dvorištu naći rešenje ove zagonetke. Ponovim: “Ko si ti?” “Ja sam Glasnik i Vozač. Hajde, spremaj se, došao je dan, idemo. Imaš pola sata da se spremiš. I razmisli o koferu. Čekam te u autu.” Udaljio se nečujno, metalna kapija je zaškripala… nešto mi je poznat njegov glas…

Počela sam da jurim po kući kao muva koja je greškom ušla u flašu. “Dobro je, nisu me zaboravili! Hvala dobrom Bogu!” Već sam se uplašila da ću zauvek ostati tu, da se moje utočište pretvorilo u zatvor. Mesecima se nije ništa dešavalo i počela je da me obuzima lagana zebnja da će se iznenada pojaviti neka nova kutija sa razlogom da ostanem tu… a onda, pravo niotkuda… pokret. Često sam premotavala različite verzije happy enda. Evo me sada, sve sam samo ne happy, više kao mleko koje kipi… uznemirena, iznenađena… ne znam kako i odakle da krenem. Srasla sam sa ovim mestom kao kamenčić u rani koja nije dobro očišćena i imam pola sata za hirurgiju. “Stani! Stani.” Rekoh sebi. Pomerim mleko sa ringle, isključim šporet i zaustavim se nasred sobe. “Čovek je rekao auto, a ne kamion, što olakšava celu stvar, jer eliminiše mnogo toga.” Prošlo je pet minuta.

Ulazim u modru sobu, tajno skrovište svih ovih godina, da uzmem kofer. Samo da upalim svetlo… I bi svetlo. Onako, u brzini, greškom uključim kontrolnu tablu. Niko nije znao za nju. Jedan za drugim počeli su da se pale ekrani i plavičasta svetlost je ispunila sobu. Moje suze su dobile fluoroscentni sjaj. Na ekranima su bila sećanja na život koji sam provela u Izoli. Filmovi o meni i o ljudima koje sam znala. Ne. Nikako nije trebalo da uradim ovo. Ovo je previše. Toliko toga treba još da stignem, a stajala sam zaglavljena između sećanja i kofera. Dvanaest godina sabijeno ovde i sada… kakva eksplozija.

Videla sam ponovo sve. Moj dolazak… vučem kofer, a točkići upadaju u rastopljeni asfalt… jedna ljubav se razbila i ponovo sastavila u drugom prostoru i vremenu… odbačeno dete sedi u ćošku i plete snove od paučine… čovek ostvaruje svoj san, iako su mu svi govorili da je star i da neće uspeti… žena koja je preplivala na drugu obalu i zaspala tresući se od umora… ljudi su dolazili i odlazili, a bol je kao slepi putnik plovio iz generacije u generaciju… jedan ekran sneži…

Još deset minuta. Otvaram orman. Tri kutije sa uredno spakovanim razlozima za moj boravak tu. Preko njih prebačeno staro ćebe. Vratim se na početak. Na onaj prvi dan kada sam sedela, pušila i nisam znala odakle da krenem i iznenada čula glas: “Idi u drugo krilo kuće, u njemu je modra soba, u sobi orman, u ormanu tri kutije, i svakoj od njih kesa sa umršenim predivom. Kada ga razmrsiš, možeš da odeš odavde.” “Pa to je taj glas! Sve vreme je tu!” On je bio moj svedok i podrška i društvo i putokaz kada se zaglavim u lavirintu sopstvene duše. Uvek sam zamišljala nekog starijeg. Nebitno.

Ne, nema više vremena. Oblačim kaputić skrojen po meri i nove cipele. Spakujem laptop. Tu mi je sve. Fotografije rečima, rečenice u boji i zbirka leptirova. Valjda me još čeka? Čuje se motor. Trčim po stazi od cigala, a veš me pozdravlja sa žice. Škljocnuo je ključ. Bio je mrak i niko me više nije video. To je to. Krenuli smo. Kapi kiše dobuju po staklu. Osećam olakšanje. Kao u onim filmovima, pustim muziku: Carry home… ona moja… Očešljam kosu prstima, nasmejem se i napravim selfi. Poslednja kockica u mozaiku. Zapalim cigaretu... ovo je tako dobro… Nisam tačno znala kuda idemo. Verovala sam Glasniku. Nikada do sada me nije izneverio.