Podignem ekran laptopa i sve počinje. Zažmurim. Otvorim oči. Ekran postaje ogledalo. Gledam kroz trepavice blještavu belinu. Tako se bolje vidi iznutra. Nema detalja koji ljuljaju levo desno…  samo  snop svetlosti…  tišina…  udah…  izdah… Kuda idemo   ovoga   puta? Napravim oštar rez i zaronim duboko, duboko u središte sebe. Kada sam pisala olovkom na papiru bilo je drugačije. Nekako, u dve dimenzije. Nekako, spolja. A onda je krenulo, poput vode koja pronalazi put između stena i postaje sila.

Kada se pisanje ušetalo u moj život, izgledalo je to kao da kiša počinje. Nekoliko kapi. Možda će stati? Možda najavljuju pljusak? Bila sam iznenađena. Kako se ta misao pojavila tu? Pravac uopšte nije taj. Tema je nešto sasvim drugo. Nekim skrivenim putevima na ekranu se našao odgovor koji tražim.

Početak. Čarolija. Nalik ritualu. Neodređeno vreme kuvam u sebi. Nekad nedeljama. Nekad satima. Onda sednem pred ogledalo i napišem. U stvari, napišem i nije prava reč. Sinhronizovano delovanje sa dve tačke. Nešto poput uspostavljanja telefonske veze. Sa jedne unutrašnja ja, sa druge pisanje. Povezani radošću. I tako jednom, pa drugi put…

Vidim, to pljusak počinje. U daljini bljesak. Miriše zemlja. Kakav poklon! Istrčim na pljusak bez kišobrana! Zavrtim se u krug, podignem ruke visoko i kažem: hvala!

I dalje sam mislila da je moj pravac nešto sasvim drugo. Taj put je bio osvetljen i jasan. Tu nije bilo nikakvih sumnji. Pisanje je bilo pešačka staza. Tu pored. Polako, milimetar po milimetar, osvajalo me. Najbolja taktika. Postaje nezavisno biće, koje samo po sebi ima smisao i karakter. Kada osetim da ono treba da vodi, ja se prepustam. Dok se nismo stopili.

Onda shvatim da je postalo za mene isto što i disanje, voda, san. Moja strast. Glavni put. Unutrašnja snaga koja pokreće, hrani, isceljuje. Vraća me u balans. Uzemljuje me. Kada pišem, znam da sam živa. Osećam kako se koren napaja hranom iz dubina. Grane dodiruju svetlo. I baš me briga što se sve oko mene ruši, a crni jahači kruže. Samo neka hodam u zagrljaju te strasti.