Kao dva policajca suprotstavljenih karaktera, vozimo se u automobilu Fejt i ja. Baš kao u onim filmovima. Ona je lepa i mnogo lepo peva, a ja izgledam kao ptica opasnog lica i imam iskrzane nokte. Kada si na putu pravi je blagoslov da imaš minimum dva saputnika. Jedan treba da bude daleko, a drugi blizu. Kada uspostaviš balans, putuje se mnogo brže i lakše. Svedeš na minimum mogućnost da napraviš krug i prepoznaš posle nekog vremena svoje stope u pesku. Fejt je blizu. Znamo se odavno. Ali stvarno je bilo davno…

Bila je to duboka i veoma gusta noć. Mogao si je uzeti u ruke i mesiti kao testo. Jeziva tišina. Zvuci su se davili u tom testu od mraka, a iznutra je sve podrhtavalo i postajalo jače i jače. Neki čudan osećaj, nepoznat do tada, obojen strepnjom, uspevao je da pronađe tajni prolaz. Nevidljiva sila pritiskala je ramena a kosti su se povijale pod teretom.

Odjednom, pomračila se Luna a Crni konjanici su napali naš hram. Opkolili su nas sa svih strana i zapalili vatre. U daljini videli smo dim na mestu gde tunel spasa izlazi u šumu. Bilo je mnogo važno da unište baš ovaj hram. Pogledali smo se. Znali smo da imamo još samo malo vremena, i šta moramo da uradimo. Izgovorili smo tri puta u glas moćnu rečenicu. Kameni blok se pokrenuo i u zidu se pojavio otvor. Imali smo taman toliko vremena da stavimo knjigu tajni unutra, i kamen se vratio na mesto. Potrčali smo gore spiralnim stepenicama. Nebo je spas. Više nismo osećali noge, kada smo stigli do kamene ograde najviše kule. Nismo završili našu priču. Zagrlili smo se. Trajalo je nekoliko trenutaka, sasvim dovoljno da dogovorimo vreme, mesto i znak. Dve senke obavijene dimom poletele su preko granica.

Dugo je pripreman naš susret. Kada se približilo vreme, oni koji su došli pre nas, u vidu koncentričnih krugova, počeli su da se približavaju mestu. Na kraju smo se srele u jednom malom selu na obali reke, samo nismo odmah mogle da se setimo. Kada se rodiš, zaboraviš sve i treba ti vremena da prepoznaš znak. Ja sam se relativno brzo setila života u hramu i sa velikom ozbiljnošću i upornošću počela da selim tada u ovde. Imala sam utisak da je mnogo neozbiljna i nestrpljiva. Nikako nisam mogla da prepoznam onu osobu iz hrama. Izgladala je kao neko ko se u žurbi spremi i krene na put, pa mu na petom kilometru pukne torba i počnu da ispadaju stvari. Onda se, isto tako u žurbi vraća po njih.

Vremenom, naši susreti su bili sve češći i trajali sve duže. Živele smo svoje živote. Ja uglavnom izvan kruga, ona uglavnom u haosu pokretne trake. Onda ide deo gde smo zajedno. Kao neka beskrajna osmica.

Nekada sam imala više saputnika, ali na svakoj raskrsnici društvo se osipalo. Neki bi zalutali, neki bi se uplašili i vratili nazad, ili skrenuli. Gorki su bili ti rastanci, jer pogled sa strane je dragocen. I baš kada sam pomislila da sam ostala potpuno sama, ona je prva pronašla knjigu tajni. Bio je to znak. Na kraju, ponovo smo se srele. Ali stvarno. Kao vrhunac poverenja prvo sam njoj pokazala svoje fotografije rečima. Eto nas na putu u automobilu. Slušamo ovu pesmu.