Gledali su u ogledalo. Jedan drugom bili su odraz onoga što je skriveno duboko u lavirintima njihovih duša. 777 je video strah i odustajanje, a 222 nadu i veru. Još istog dana 777 počne da kopa tunel. Odavno je imao plan.

 

Bio jednom jedan zatvor. I više od toga. Gubilište vere i nade. Nalazio se tačno na kraju puta bez povratka, miljama udaljen od svega. Iz spoljnog sveta stalno su dovodili nove stanovnike, manje ili više krive, ali posle nekog vremena svi razlozi njihovog dolaska izgledali su naivno i nevino. Niko se nije vraćao. To nije smelo da se dogodi. Prolazak kroz pakao bi ih toliko promenio, da bi njihov povratak bio još veća opasnost. Uvek kada ostane još jedan korak, sve se raspadne.

I tako, slučaj i namera spojili su sudbinske niti dvoje ljudi koji se negde drugde nikada ne bi sreli. Naizgled, nisu imali ništa zajedničko. Poreklo, izgled, status, obrazovanje, poznanstva… nije postojala nijedna tačka u kojoj bi se njihovi krugovi dotakli. A onda su sve razlike zbrisane i našli su se u istom krugu. Obrisana su čak i njihova imena. Postali su zatvorenik 777 i zatvorenik 222. Tesna zatvorska ćelija postala je njihov dom. Mala kutija za dva lica medalje. Dani i noći su se smenjivali, a oni su zajedno plivali kroz zaustavljeno vreme.

Nisu morali ništa da govore. Zatvorenik 777 disao je duboko i besno hodao po ćeliji. Pet koraka napred, okret, pet koraka nazad. Dugo, satima. To ga je vraćalo samom sebi, da ne zaboravi ko je. Ponavljao je u sebi da ne zaspi: moram da izađem iz ovoga, nemam više vremena. Neću da trpim sve ovo, kad-tad biću slobodan! Zatvorenik 222 ležao je sklupčan na slamarici, povremeno mahnuo da otera bubu koja puzi po njegovom licu, gledao u tačku i čekao da prođe još jedan dan.

Jednoga dana, 777 reče: bežimo odavde, izlaz uvek postoji, naći ćemo način! Bljesnule su oči 222. Nekoliko sekundi, a onda ih prekri senka: kako? Zidovi su visoki, oštre žice svuda a besni i gladni psi vrebaju iz mraka. Nemamo šanse, uhvatiće nas i ubiti. Čak i ako prođemo, šta nas sve na putu čeka? Možda ćemo umreti od gladi ili naići na neku opasnu prepreku. Ono što nije rekao, ali je duboko u sebi osećao, seklo je ustajali vazduh: suviše dugo sam ovde, ovo je jedini život za koji sada znam. Stari svet je nestao. Ako i stignem do slobode, moraću ni iz čega da gradim novo. Hoću li moći? Bolje da ostanem ovde i sačuvam minimum – goli život. Slušao je 777, njegova vera odjednom se našla na nestabilnoj klackalici. Samo na tren: ja idem, biću slobodan pa makar to bio poslednji dan mog života! Idem! Neko vreme gledali su u ogledalo. Jedan drugom bili su odraz onoga što je skriveno duboko u lavirintima njihovih duša. 777 je video strah i odustajanje, a 222 nadu i veru.

Još istog dana 777 počne da kopa tunel. Odavno je imao plan. Danima, mesecima. Kopanje je postalo smisao. Dodir sa zemljom vraćao ga je u prošlost, u onaj pre-pre život. Morao da se probija kroz umršeno korenje. To mu je pomoglo da shvati uzroke koji su ga doveli na ovo mesto. Noću je kopao, a danju se pretvarao da je odustao od svega. U noći Mladog Meseca bio je spreman za bekstvo. Sve je bilo baš kako treba. Noć je bila najmračnija od svih, izlaz veoma daleko u gustoj šumi. Prišao je 222 i rekao: tunel je završen, još uvek možeš da kreneš sa mnom. Hajde, bićeš slobodan. Život je tako lep. Zažmuri i zamisli… 222 zatvori oči i osmeh mu se pojavi na licu, krene da napravi korak prema otvoru u zidu… i stane. Zaustavio ga je jedan drugi, nevidljivi zid, na kojem nije bilo otvora, a nalazio se u njemu samom: ne, ovo je jače od mene, ne mogu… 777 mu je prišao i zagrlio ga je. Voleo ga je i razumeo. Voleo je taj delić sebe u njemu. Zagrljaj je trajao kratko, ali dovoljno da ga nikada ne zaborave. Nije više imao vremena, morao je da krene.

Posle mnogo godina ležao je na Suncu, na peščanoj obali mora. Uspeo je. Bio je slobodan i stvorio novi život. Više se nije vraćao na ono mesto. Fotografije u njegovom sećanju su polako bledele i ljudi su nestajali sa njih.