Dakle, ovako izgleda epicentar? Kroz tračice dima gledamo se retuširani konjanik u paradnoj uniformi i ja. Ponovo se srećemo. Pre nekoliko godina sam ga ispratila daleko. Baš daleko. Nešto šušne. Neko je tu. Zavesa krije tužno lice malog uplašenog dečaka…

 

Žega… a leto tek počinje. U prepunom vozu, ljudi se tiskaju na pocepanim i išaranim sedištima. Sve ih je više i više. Na svakoj stanici novi putnici ulaze, a niko ne izlazi. Probijaju se kroz vagone, preskaču torbe i krive vratove u potrazi za slobodnim mestom. Tela se tope od vrućine. Teški mirisi i besmisleni razgovori dobuju po mozgu. Gledam kroz pokvaren i zamazan prozor, kao da će odatle stići spas. Ali ništa. Samo Sunce koje blješti… hoću li ikada stići?

Voz se polako zaustavlja: Izola-Kalvarija. Rekli su mi da treba da izađem tu. Malo se trgnem. Iznenađenje. Olakšanje. Guram se i vučem kofer. Vrata se otvaraju. Uski stepenici… visoko je… Razrešim to u trenutku i bacim kofer na šljunkovito tlo. Uspešno prođem dva stepenika. Onda se sapletem, izgubim ravnotežu i padnem. Nekoliko ogrebotina… dobro je…

Od tog trenutka, počinju da teku dani moje uslovne slobode. Uvod u novi život. Stigla sam u Izolu, na granicu, da budem čuvar napuštene kuće. I groblja. Hodam polako. Moj kofer i ja ostavljamo tragove na mekom asfaltu iznad kojeg treperi vreo vazduh. Gore visoko iznad nas Saturn se u istom ritmu kreće, samo što nije ušao u kuću broj dvanaest, zvanu izola, tajna. Sa svih strana dolazi miris lavande, berba je u jeku. Dva musava dečaka gledaju me i gurkaju se. Kapi sladoleda slivaju se po prašnjavoj koži i prave na tlu slatko blato. Majke sklanjaju radoznalu decu sa ulice, kao da nosim neku infekciju. Izgledam čudno u svetloplavoj haljini drugačijeg kroja. Svi su već čuli da izdaleka dolazi neka žena u onu žutu kuću koja već dugo stoji prazna.

Hodam polako. Toliko sam umorna, da ne mogu ni da mislim. Vreme je baš sada rešilo da stane. Na vrelom Suncu u podne. Čini mi se da koračam u mestu već tri sata. Evo me… konačno. Odmah sam znala da je to ta kuća. Toliko se razlikuje od ostalih. Vadim svežanj ključeva i tražim onaj pravi, da otvorim kapiju svog budućeg doma. Škripa. Ah! Stvarno dugo niko nije bio tu. Probijam se kroz visoku travu, dok me podivljale ruže grebu po licu. Kapak prozora ujednačeno lupka: dobar dan. Mačka, gospodarica dvorišta, pogleda me iznenađeno i ljutito i otrča negde. Dobro je, stigla sam. Nema veze… za ovo. Samo da je mir, tišina. Samo da ne moram više da trpim nasilje i mrak iza zatvorskih zidova.

Ostavim kofer na sred dvorišta. Popnem se stepenicama. Razmaknem zavese. Prašina zaigra na svetlosti. Zavalim se u rasklimanu stolicu. Kako je samo udobna, posle svega. Konačno cigareta. Cigareta kao gong koji označava početak i kraj. Posmatram stilski pačvork u kojem sam se obrela. Dakle, ovako izgleda epicentar? Kroz tračice dima gledamo se retuširani konjanik u paradnoj uniformi i ja. Ponovo se srećemo. Pre nekoliko godina sam ga ispratila daleko. Baš daleko. Nešto šušne. Ipak ima nekoga. Primetim kako se iza zavese krije mali uplašeni dečak tužnog lica. Pravim se da ga ne vidim, da ga ne uplašim: ne boj se maleni, postaćemo prijatelji nas dvoje. Zašto se krije, kada i onako samo ja mogu da ga vidim? Da li uopšte neko zna da je on tu?

Krenula sam da zapalim još jednu. Baš mi je bilo potrebno da neko vreme samo sedim i pušim. Da slažem utiske, osećam mirise, navikavam se na zvuke tišine… kad začuh glas: odmaraćeš se kasnije. Sada idi u drugo krilo kuće, u njemu je modra soba, tvoja soba. U sobi je orman, u ormanu kutija, u kutiji kesa, u kesi tri umršena klupčeta. Kada ih odmrsiš, možeš da odeš odavde. Zauvek. I još, pre nego što odeš, o svakom čvoru koji raspleteš treba da napišeš priču. Priča je odraz čvora u ogledalu. I bi mi lakše: zar samo to? Sada bar znam… još uvek sam tu…