Izgubila sam tlo pod nogama. Mogla sam da osetim kako je travi kada je pokose: leži tako, sokovi cure iz nje, pogled zamagljen od suza u nebu traži spas. To je jedino što preostane kada oštra kosa preseče   vezu sa korenom.

 

Jednom davno sam se posvađala sa devojčicom. Ništa strašno. Dečja svađa. Samo što je meni tada sve izgledalo mnogo veliko i ozbiljno. Odjednom se pojavi njena mama. Nije bila gruba prema meni. Samo je povukla liniju i stavila jedan tegić na njen tas vage. Samopouzdanje. Gledala me pravo u oči, učinilo mi se da je odjednom porasla pet centimatara. Zaustavljene reči grebale su grlo. Onda vidim kako se moji tata i mama približavaju. Osetim veliko olakšanje. Sada će moja strana pretegnuti. Raširim ruke i krenem im u susret. A onda iznenađenje. Oni prilaze devojčici i njenoj mami, grle se sa njima, maze devojčicu po glavi. Kažu: nije trebalo da započinješ svađu. Ona je u pravu. Njih dve potvrdno klimaju glavom i same iznenađene. Tako sam se našla izvan kruga.

Grebanje u grlu se spustilo i postalo velika crna lopta u srcu. Zanjihala sam se, izgubila tlo pod nogama. Mogla sam da osetim kako je travi kada je pokose: leži tako, sokovi cure iz nje, pogled zamagljen od suza u nebu traži spas. To je jedino što preostane kada oštra kosa preseče vezu sa korenom.

Pogledam još jednom u mamu. Možda će se predomisliti? Ne. Prilazi tati. Tako je sigurnije. Ko sam uopšte ja? Tata i mama su me pogledali s osmehom na licu: idi sad, srećan ti put. Idi i pokušaj da se setiš. Evo ti kofer i na njemu pečat, da znaš da je samo tvoj. Radost i obilje ostavi nama, nisu ti potrebni tamo gde si krenula. I sve poklone koje dobiješ slaćeš nama.

Ona crna lopta je eksplodirala i njen sadržaj se razlio po meni. U kratkom roku ispunio je svaku ćeliju moga bića. Od tada, bes me je pratio svuda, jer svi su bili moje ogledalo. Naučila sam koliko je teško nekome ko ima meso od besa i odbacivanje u krvi da pronađe svoje mesto. Odavno sam prestala da brojim pokušaje da se vratim u krug. Uvek se dešavalo da kao kap koja je promašila čašu, samo skliznem sa one spoljne strane i besmisleno nestanem. Nije mi preostalo ništa drugo nego da stvorim svoj život izvan kruga.

Kasnije sam čitala neke ozbiljne knjige i tu se sudarala sa velikim rečima: ljubav, podrška, porodična solidarnost. Često sam se pitala gde je greška, zašto se to ne odnosi na mene? Još kasnije, posle mnogo godina provedenih izvan kruga, prihvatila sam činjenicu da sam baš ja ta koja je izabrala baš to dvoje ljudi da mi daju telo. I da budu moji savršeni partneri za ples u svojoj surovosti odbacivanja, tako da nisam imala izbora. Morala sam da postanem savršena u čišćenju otrova iz sebe. Da to radim posvećeno i detaljno kao da ispiram zlato: jedna voda, druga… sve dok ne zablista. Da uhvatim trenutak između svoje prošlosti i budućnosti. Da se setim ko sam i pronađem svoje mesto. Da oni nisu bili takvi kakvi su, ni ovaj film u kojem sam glavni lik ne bi bio ovakav kakav je. Tačan. Hvala.