I tako, živela sam životom ptice koja je greškom uletela u sobu. Soba je bila modra, ali ipak samo soba. Tvrdi zidovi. Bolni udarci. Teški padovi. Tako izgleda sputani let. Samo, znala  sam  da  je  let  moja  suština, da nemam drugog izbora. Sa zidovima ili ne. Poletim, udarim, padnem. Neko vreme skupim krila, ležim na podu. Srce lupa u grlu od straha. Govorim sebi: proći će, proći će… velike ptice ne plaču. Onda napravim nekoliko koraka, protegnem jedno pa drugo krilo. Dobro je, sve je tu. Hajde ponovo.

Trenuci posle pada su uvek dragoceni. Bol me iznova vraćao samoj sebi. Ne postoji ništa drugo. Terao me da slušam unutrašnje glasove. Da tražim razloge. Bes. Zašto je baš meni moralo da se desi da uletim u sobu? Nada. To mora da ima neki smisao, zar ne?

Vremenom sam usavršila letenje u krug, gore blizu plafona. Okrznem se malo, ali ide. Uvek kada ubrzam, zaboravim gde sam i u sledećem trenutku samo skliznem. Više od svega bolelo je kada udarim u prozor. Izbegavala sam to. Zato što sam tada mogla da vidim jedan potpuno novi svet. Nedostižan za mene. Videla sam prave ptice kako slobodno lete, prave gnezdo, hrane se crvićima, uče svoje mlade da lete. Prava ptica leti sa grane na granu i ne razmišlja o smislu. To je tako, svi tako rade, šta tu ima da se misli. Nema bola koji bode i stalno te vraća na smisao.

Gledala sam kroz prozor i mislila kako bi bilo lepo da makar jedno proleće budem bez bola. Da se malo odmorim. Da vidim koliko visoko mogu, koliko daleko da letim bez pauze? Jednoga dana avion je prošao i ostavio neobičan trag na nebu. Priđem bliže i pogledam kroz trepavice. Kakva slučajnost. Rečenica neka. Pogledam ponovo, još malo izoštrim, piše: Enter post title here… Srce mi je prvi put zalupalo od radosti. Lopta svetlosti i topline širila se po telu. Suze su mi rekle da je to tajna šifra koja donosi slobodu. A onda strah. Šta ako zakasnim, ako ne uspem? Šta ako se odjednom moja poruka pretvori u sivi oblak koji nosi kišu?

Hodala sam nervozno po dasci. Da li ću uspeti da uhvatim trenutak? Znam da će slika mog bola otvoriti prozor. Ali hoću da to bude savršeno. Jer taj bol je moje bogatstvo. Odjednom vakuum. Nema zvukova, vreme je stalo. O Bože, ništa ne ide! Ničega ne mogu da se setim. Još pre nekoliko trenutaka sve mi je sedelo na ramenima i pritiskalo svojom težinom. Ako propustim ovu šansu, da li ću ikada leteti?

Dišem duboko, kažem sebi: hajde seti se, seti se… možeš ti to. Zažmuri i doći će. Odjednom sam osetila kako me nešto podiže i daje neku novu nepoznatu snagu mom telu. Moja strast. Moja tajna podrška. Brzo sam kljunom počela da kuckam znake po prozoru. Sećanja su se pretvorila u fotografije rečima. A onda se prozor otvorio. Moj prvi let.