Skinula sam zavoje i pokazala joj kožu, a onda sam počela da vadim komadiće svoje razbijene duše i stavljam ih na sto, sve dok se senke večeri nisu ušunjale u sobu. Ćutala je i na nekom drugom planu sklapala svoju sliku.

Danima sam osećala da je moj život izgubio čvrstu formu i pravac. Moj voz stigao je na poslednju stanicu, a ja sam i dalje sedela u kupeu, gledala kroz prozor i mislila da ću ipak nastaviti to putovanje. Inače, vrlo sam uporna. Prihvatila sam besmisao cele situacije tek kada su grane divljeg grmlja počele da zaklanjaju vidik, a niko ih nije kosio. Izašla sam i pogledala okolo. Obuzela me zebnja: pa ovde nema ničega, ovo je zaista kraj puta! Unutrašnji osećaj govorio je: ne nije, toliko toga ima još! Taj sukob stvorio je u meni snažno unutrašnje kretanje. Kao muva koja je greškom uletela u teglu, neprestano sam pokušavala da probijem granice svoga tela. Koža. Koža je vrištala od mojih pokušaja. Sve moje misli su se lepile na crvenilo i rane. Postojao je samo bol.

Jedan broj telefona na izbledelom računu ležao je u fioci zatrpan mesecima, lažnim slikama i zaboravljenim podsetnicima. Sada sam imala dovoljno jak razlog da okrenem taj broj. Došlo je vreme susreta davno upisanog u nebeskom rasporedu. Jesen je bila blizu i sve je bilo zrelo u predvorju Kapije vremena. Konačno sam srela Moćnu Ženu. Bilo je lako stići do nje. Zašto sam toliko čekala? Živela je u kuli od kamenih blokova na raskrsnici puteva. Toga dana nisam ni sanjala da će baš tu moj život promeniti smer. Samo mi je bilo važno da bol prestane.

Kada sam je videla odmah mi je bilo jasno zašto je tako zovu. Izgledala je kao da je visoka dva metra, a njene duboke crne oči dominirale su prostorom. Sve žene u njenoj istoriji bile su vidari, sa lakoćom je krenula tim putem. U slobodno vreme bila je umetnica na trapezu. Skinula sam zavoje i pokazala joj kožu, a onda sam počela da vadim komadiće svoje razbijene duše i stavljam ih na sto, sve dok se senke večeri nisu ušunjale u sobu. Ćutala je i na nekom drugom planu sklapala svoju sliku. Pažljivo je birala i grupisala delove koji se nalaze na površini. Bila je mudra i strpljiva, nije odmah pijukom krenula na epicentar. Iskustvo ju je naučilo da se do uzroka dolazi sporo i postepeno. Na kraju je udahnula duboko, zažmurila i spojila dlanove kao da se moli. Ustala je i otvorila vitrinu sa šarenim flašicama. U njima su bile kapi rose obogaćene smislom. Izvadila je jednu, baš moju, i rekla: pij ovo 40 dana, svako jutro po tri kapi i prati šta će se događati. Odmah sam joj verovala, nekako sam iznutra znala da je mojim patnjama kraj. Mislila sam da se više nećemo videti…

Terapija kapima bila je sasvim novo iskustvo za mene. Saznala sam da su spolja i unutra odrazi i da se vidanje istovremeno odvija ili ga uopšte nema. Crvenilo i rane na koži polako su nestajali, a konflikt koji ih je stvorio lagano se iz dubine probio na površinu i pukao. Posle 40 dana došao mi je san: “Stojim ispred visokog kamenog zida obraslog mahovinom. Na njemu su dva otvora. Sa druge strane je lavirint. Srce mi lupa… da li da krenem levo ili desno? Uto se pojavi Moćna Žena. Daje mi baterijsku lampu: unutra je mrak, bolje ćeš videti. Jedan prolaz završava u zazidanoj sobi, a drugi na izlazu iz Kapije vremena. Ali sama moraš da izabereš. Sada ti pored hrabrosti, treba i malo sreće…” Ujutru sam se setila sna i protumačila ga kao dobar znak. Put se nastavlja, pa makar to bilo u lavirintu.

Ponovo sam otišla kod Moćne Žene. Da mi da onu baterijsku lampu i da me podučava umetnosti na trapezu. Znala sam da su mi potrebni velika veština i znanje da bih prošla kroz lavirint. Za to mi je bio potreban neko ko je korak ispred, ali savršeno sinhronizovan sa mnom. Nije me bilo strah da se pustim i poletim. Potpuno je vladala situacijom. Njene snažne ruke bi me dočekale tačno u deliću sekunde i zajedno bismo nastavile let. Redovno sam odlazila na treninge. Svaki susret, svaki trening aktivirao bi lampu kada bih u lavirintu naletela na zloslutnu spiralu koja bi se završavala čvorom. Srećom, imala sam svetlo da se polako vratim nazad na prolaz. Postajala sam sve sigurnija na trapezu, a etape u lavirintu bivale su sve lakše za mene.

A onda se pojavilo još jedno svetlo… da li je to izlaz… konačno? Krajnje vreme je bilo. Prošlo je sedam godina. Još nekoliko koraka. Udahnem duboko, zažmurim… još malo… evo me na drugoj strani Kapije vremena! Tražim telefon, hoću sa njom da podelim radost, ali greškom iz džepa izvadim ogledalo. Ugledam je. Bila je tako moćna.