Mnogo volim kada mi se dogode namerne slučajnosti. Napravim plan, a događaji se poređaju potpuno drugačije, ali baš onako kako treba. Čak bolje od sna. Jednom sam dogovorila susret. Više ne mogu da se setim sa kim… polazna tačka…

 

Godinama sam plesala sama u sobi. Zažmurim, udahnem i već čujem muziku. Tiha je, dolazi iz daleka. Nikada nisam obraćala pažnju na pravila, ono: jen’-dva-tri, dva-dva-tri… nije takmičenje. Nema sudija. Samo mi je bilo važno da se zvuci spuste lagano i prostruje telom. Tada noge same krenu da prave šare po parketu. Onda raširim ruke i pratim, balansiram. Kao ptica. Svaki pokret je šifra sa tajnim značenjem. Volim kada osetim kako telo ruši sopstvene granice. To mi je bilo najvažnije. Rušenje granica.

I da sam htela da uradim sve to kako treba, da naučim da plešem i ponašam se po pravilima, nisam mogla. Ovde, u Izoli, nema ni škole, ni plesne dvorane. I znam ja da nije isto, plesati sama u modroj sobi i sa partnerom. Kada ga gledam u oči, dodirujem njegovu kožu i osećam njegov dah. Ples sa partnerom zahteva drugu vrstu veštine koja povezuje: vežbu, kondiciju, telepatiju, sinhronicitet.

Mnogo volim kada mi se dogode namerne slučajnosti. Napravim plan, a događaji se poređaju potpuno drugačije, ali baš onako kako treba. Čak bolje od sna. Jednom sam dogovorila susret. Više ne mogu da se setim sa kim. Nije ni važno. Polazna tačka. Bilo je mnogo hladno i bila je gužva. Praznična histerija. Kazaljke na velikom satu su se zaledile. Gubim strpljenje. Povlačim se pred naletom groznih zvukova. Svaki ima svoju teritoriju. Sva sam se pretvorila u traženje skloništa za svoje uši. Uši su vrata na koja zvučna kontaminacija ulazi i onda se raširi po telu kao epidemija. Odjednom, osetim da sam leđima udarila… ha-ha, čoveka koji je radio isto što i ja! Počeli smo da se smejemo. Smeh nas je poput čarobnog ćilima preneo u zaštićenu zonu. Svirala je naša muzika. Bez reči krećemo… nekoliko koraka… tek da se zagrejemo… naš prvi ples.

I tako, namerno-slučajno, sretnem pravog partnera. Nisam ni sanjala da ću ikada sresti nekoga sa kim mogu tako savršeno da se uklopim. Moji pokreti dobijaju sasvim novi smisao. Poštovanjem pravila nisam oštetila sebe. Dobila sam snagu. To mi je pomoglo da shvatim: moj put je počeo sa nekog drugog, neuobičajenog kraja, ali me to ne čini lošijom plesačicom. Samo drugačijom.

Hodamo gradom i vidimo bilborde koji pozivaju na plesno takmičenje. Stižemo. Blistav podijum. Svuda cveće i baloni. A mi smo se sreli pre pola sata. Nije važno. Hajde da budemo deo tog praznika. A unutra su već zauzeli mesta, spremaju se mesecima. Pred vratima stoji ukočeni čovek sa belim rukavicama. Pogleda nas prezrivo: ne možete unutra, gospodin nema kravatu, a vi ste, gospođo, u baletankama. Pogledamo se. Da li ćemo dozvoliti da nas zaustavi? Da se sve završi pre nego što je počelo? Istovremeno smo začuli unutrašnje klik. Sa svih strana počela je da se sliva muzika, poput vodopada. Pogledali smo se i krenuli. Sve ulice i trgovi bili su naš podijum. Na kraju priče mi smo pobedili!