Svanulo je. Umio se i uključio tajmer. Stao je pred ogledalo: nemam više šta da izgubim… šta sve treba da uradim da svaka sekunda dobije smisao? Koliko koraka  je  potrebno  da  bi  se zatvorio krug? Vreme je dragoceno…       

Dan sporo prolazi… senke na podu pomeraju se u ritmu laganog džeza. Misli otputuju negde, pa se vrate. Zavaljen u fotelju, pravi šare dimom cigarete… Neko kuca. Ne očekuje nikoga. Lenjo ustane i priđe vratima. Otvara… blistava svetlost ispuni sobu. Udahnuo je duboko i napravio korak unazad od iznenađenja. Tek onda je video nju: ah! Kako je lepa! U sobu je ušla lepotica u plavoj satenskoj haljini, svileni šal protkan srebrnim nitima klizio joj je sa ramena. Imala je svetlu put i crnu kosu. Njene oči su bile tamne, duboke, daleke… kao najmračniji čas pred zoru. Gubiš se u njima.

– Uskoro krećemo. Pružila mu je kovertu. Pogleda je upitno, tražeći odgovor šta je unutra. Osetio je neko čudno strujanje, ruke su počele da mu drhte. Šuškanje papira odzvanjalo je u ušima kao grmljavina. Otvara… gleda… ne razume… Ponovo je pogleda: unutra je karta u jednom pravcu? – Da, reče ona. Soba se zavrtela u krug: pa ti si… to je… to znači… – Da, to znači to, klimnula je glavom potvrdno. Dan se okrenuo naglavačke. Iz udobne fotelje odjednom se probudio kako balansira na žici, negde gore, baš visoko. Divlji saksofon vrisnu u grudima.

Stani!!! Stani!!! Stani. – Daj mi pola sata… molim te. Prišla je prozoru, ostavila ga nasamo. Film se ubrzano odmotavao pred očima. Pola sata… kada bih samo mogao… treba mi tako malo vremena da napravim krug… – Molim te… Ona se okrenu. – Molim te dozvoli mi da ja napišem datum na karti. – Dobro, simpatičan si mi, imamo sličan muzički ukus. Poklanjam ti vreme, ionako ja biram odredište. Stajao je na sredini sobe, žmurio i disao duboko… ovaj trenutak je važan… pred očima mu se pojavila slika i datum. Nasmešio se sa olakšanjem, sporim pokretima ispisao brojeve i vratio kartu u kovertu. Vreme je dragoceno. Nikada do sada se nije toliko obradovao poklonu. Stavila je kartu u svoju tašnicu i krenula prema vratima: vidimo se… tada… Mogao je još neko vreme da vidi odsjaj srebrnih niti, a onda se po njegovoj duši razlila tama.

Muzika je stala. Na unutrašnjem gramofonu zašuštao je vinil, počela je da se okreće LP ploča njegovog života. Pesma za pesmom… redom. Video je sebe kako hoda kroz muziku i menja se… godinama. Kiša meteora na letnjem nebu. Nije mogao da zaspi. Ležao je na mokrom jastuku i udisao gusti mrak. Svanulo je. Umio se i uključio tajmer. Stao je pred ogledalo: nemam više šta da izgubim… šta sve treba da uradim da svaka sekunda dobije smisao? Koliko koraka je potrebno da bi se zatvorio krug? Vreme je dragoceno…

Približio se dan za putovanje. Nije bilo ni hladno ni toplo, sasvim prijatno za put u jednom pravcu. Miran je… zahvalan… imao je dovoljno vremena da savršeno poveže početak i kraj. Blista pravilno iscrtana linija. Stao je u sredinu, kao na kakvu scenu… Svi su mogli da ga vide i da se dive… malo njih uspe. A onda su lica počela da se razlivaju i ponovo je ugledao plavu lepoticu kako ulazi u sobu. Bio je spreman za susret. Zatvorio je krug. Na kraju, ostali su sami njih dvoje. Uzela ga je za ruku: došla sam autom, brzo ćemo stići. Napolju ih je čekao predivan auto. Čim su ušli, kod njega se pojavio čudan osećaj, nepoznat do tada. Sasvim novo iskustvo. Telo je počelo polako da se razdvaja na vidljivo i nevidljivo. Strah, iznenađenje, radost. Zar nije oduvek želeo da leti? Oslobodio se tesnog odela. Tek sada vidi koliko ga je stezalo. Vetar je počeo da duva, svileni šal je poleteo u susret Mladom Mesecu čiji se osmeh jedva nazirao. Svetlucanje srebrnih niti još dugo se moglo videti u noći. U njegovoj sobi više nije bilo nikoga, samo se ploča na gramofonu i dalje okretala…