“Zaključano je. Nemaš čega da se bojiš. Ovde si bezbedan. Sada možeš.” Dečak stavi glavu u moje krilo i počne da jeca toliko bolno i snažno, iz stomaka, da su ptice zaćutale iz poštovanja, a vetar se zaustavio među lišćem. Povorka jecaja kretala se uvis sve dok se Mesec nije pojavio na nebu. Prolazili su dani i Dečak je…

 

Sumrak je, lenjo koračam prema kapiji, da zaključam još jedan dan. Mirno je, retko ko dolazi ovde, u staru kuću na granici. Daleko je… Okrećem se polako i vrtim ključ oko prsta, kad me trgne krckanje grančica… podignem pogled i ugledam… nekoga. Pre nego što sam shvatila šta se dešava, moj vrisak oduva neznanca i on se zalepi za ogradu.

“Kako si ušao?! Šta radiš tu?!”

Zgrabila sam metlu i počela grubo da ga guram prema izlazu. On se povio i pokrio rukama glavu. A onda se ispravi, podiže ruke prema meni, kao da čeka da mu bacim loptu, i pogleda me najtužnijim pogledom na svetu. Stala sam. Tek tada sam ga zapravo videla. Njegova tamna koža ga je izdala, dolazi izdaleka. Mogao bi imati dvadeset godina, ali je onako mršav u pohabanoj odeći koja je landarala oko njega izgledao mlađi. Ali oči… u njima se moglo videti iskustvo čoveka od šezdeset godina. Ono je kao letnji pljusak napunilo njegovu dušu i sada se preliva, a toliko toga je još pred njim. Kleknuo je i glas se nekako progurao kroz suze koje su se zaglavile u grlu.

“Molim te… Ne mogu više… Mesecima sam na putu… Danas zamalo da me uhvate i vrate… a ja više nemam gde da se vratim… Pusti me da se odmorim tu kod tebe, pa idem dalje. Neću ti smetati. Evo, mogu tamo da budem…” Pokaza na ostavu za alat.

Stajala sam nekoliko trenutaka. Taman dovoljno da se otvori prolaz i izdaleka dolete misli koje naizgled nemaju veze sa ovim što se događa. Živim godinama tu, na granici, zaštićena od šumova i haosa spoljnog sveta. Toliko sam se trudila da se ogradim kilometrima, da se čak i ptice umore dok stignu… a onda, slučaj me iznenadi… ovako. Stranac u nevolji ušao je u moje dvorište i kaže: “Nemam više gde.” Pogledam ga još jednom i zadrhtim od njegovog očaja i bezizlaza. Stezali su me poput obruča. Presečem iščekivanje: “Možeš da ostaneš… večeras.” Tačno sam mogla da vidim kako olakšanje rastapa grč u njegovom telu. Onako, na kolenima, prišao mi je i čvrsto stegao ruke. Odavno mi neko nije bio tako blizu.

Prišla sam česmi: “Dođi, osveži se, idem da ti donesem peškir i odeću”. Voda je polako spirala prašinu i umor sa njegovog tela, i sve je više ličio na sasvim običnog dečaka.

“Gladan sam. Tri dana nisam jeo.”

Spazi činijicu sa urmama i pogleda me upitno. Klimnem glavom, i on ih smaza za tili čas. Poznati ukus ga je vratio u zavičaj i senka pređe preko njegovog lica. Uberem paradajz i papriku i donesem iz kuće so i pogaču koja je još bila topla. I jabuku, za dezert. Gledala sam ga kako jede i bilo mi je drago.

“Evo, to imam… idem da ti spremim krevet.”

Otišla sam u stari deo kuće. Odavno niko ne živi tu. Istresem višegodišnju prašinu sa pokrivača i donesem staru rasparenu posteljinu. Ali, čista je. Nije loše.

“Možeš ovde da prespavaš.”

Zaspao je istog časa. Ugasila sam svetlo, a njegovo duboko disanje širilo se po sobi i vraćalo život u nju. Dugo sam sedela na verandi u mraku. Njegova kuća morala je da izgori da bi nekom dečaku na drugim koordinatama zimi bilo toplo. Izgubio je sve i sada sa braćom u nevolji tetovira svojim stopama zemaljsku kuglu. More pohlepe ga je izbacilo tu, u moje dvorište… i evo nas u čudnom spoju, u noći na granici.

Ne volim rano da ustajem. Krećem sa svojim malim jutarnjim ritualima… polako, nema jurnjave, nema stresa. Potpuno sam zaboravila šta je bilo sinoć. Čujem, nešto se dešava napolju i razmaknem zavese. Sasvim nova slika obasjana suncem izmamila me je napolje. Oprana odeća sušila se na žici. Bašta zalivena. Dvorište počišćeno, a suvo lišće i grančice skupljeni na gomilu. Život je zaplesao tu. Postidim se. Kakva promena. Moje dvorište, koje je do juče ličilo na dekor za “Trnovu Ružicu”, zvalo me je da se zajedno radujemo danu.

“Hvala. Nisi morao sve to da radiš, umoran si još.”

Nisam se trudila da sakrijem zadovoljstvo, vila me posetila. Pogled mi se zaustavi na njegovoj ruci. Zaradio je dobru ogrebotinu. Otkinem nekoliko grančica rusopasa i pređem preko krvavog traga narandžastim sokom moćne biljke. Gledali smo zajedno čaroliju isceljenja.

“Moja mama poznavala je biljke i lečila nas je njima.”

Ne usuđujem se da pitam šta je bilo sa majkom. Slutim da bi se otvorila mnogo veća rana koju ne bi ni sto rusopasa zatvorilo. Sedimo na verandi i ćutimo. Kasnije sam napravila jelo koje obično kuvam u specijalnim prilikama. Kada živiš sam, razne stvari možeš da krstiš specijalnom prilikom. Ali ovo je sad stvarno, ovo je pravi gost.

“Izvoli, posluži se. Nadam se da će ti prijati.”

Postavila sam sto napolju, u hladu. Gusta čorba od bamije i patlidžana, pogača, salata, činija sa voćem i hladna voda. Proba. Dopada mu se. Ne samo zato što nije jeo kuvano mesecima, već po izrazu lica vidim da mu je i ukus poznat. To me zbuni.

“Gde si naučila da kuvaš ovo jelo? Tamo gde sam živeo nekada, ovo je jedno sasvim obično jelo i moja mama ga je često kuvala. Gde pronalaziš sastojke? Ko ti je dao recept?” Ispitivao je radoznalo.

“Niko. Sama sam se setila. Mnogo ga volim. Kad počnem da jedem, ne mogu da se zaustavim. Kao da je unutra neki tajni sastojak koji popravlja raspoloženje. Često ga kuvam, ali ti si prvi kome se dopalo. Ostali ga obično prevrću po ustima, kiselog osmeha, kao da sam stavila žabu unutra.” Slatko se nasmejao. Prvi put sam osetila da je opušten.

U sumrak, sedeli smo na verandi i ćutali. Ja sam pijuckala belo vino, a Dečak je pravio suncobran od pruća i kanapa. Tišina nas je vodila i čitali smo između redova, naslućivali. Tišina je bila živa, pulsirala je i rasla… a onda se kao balon raširila toliko da je prekrila i kuću i dvorište… i pukla. Naši pogledi su se sudarili i dečak krenu: “Toga dana kada sam se vratio, umesto kuće, zatekao sam ogroman krater, sve je progutao. Dom, porodicu, prošlost. Jedino što sam mogao da prepoznam bilo je parče crvene gumene lopte koja je pripadala mom malom bratu i deo kitnjastog metalnog rama od ogledala. Prevrtao sam ga po rukama kao da pokušavam da otključam neka vrata iza kojih se krije odgovor. Šta se desilo? Da li su se spasili? Počeo sam da bacam cigle i šut i kopam šakama po blatu. Prljavim rukama brisao sam znoj sa lica. Nije bilo suza. Nisam imao kada da plačem. Sve se zaledilo u meni da ne poludim. I nisam znao da li želim da ih nađem, ako su tu, živi sigurno nisu… ako ih ne nađem… možda su uspeli da se sklone. Celu noć i ceo dan sam kao ranjena ptica obletao oko srušenog gnezda. I niko se nije javljao. Onda je u meni eksplodirala nadljudska snaga. Idem. Odmah. Nemam šta da čekam. Mora da postoji mesto za mene. I krenuo sam na sever, danima, mesecima. Čuo sam da ljudi iz mog kraja odlaze tamo. Jeo sam šumske plodove. Pio sa izvora. Spavao po napuštenim kućama. Krio sam se od ljudi, jer opet sam bio neprijatelj. I evo me sada na tvojoj verandi.”

“Zaključano je. Nemaš čega da se bojiš. Ovde si bezbedan. Sada možeš.”

Dečak stavi glavu u moje krilo i počne da jeca toliko bolno i snažno, iz stomaka, da su ptice zaćutale iz poštovanja, a vetar se zaustavio među lišćem. Povorka jecaja kretala se uvis sve dok se Mesec nije pojavio na nebu.

Prolazili su dani i Dečak je polako dolazio sebi i dobijao samopouzdanje. Imao je zlatne ruke i znao je svašta da popravi i uradi. Udahnuo je dušu ovom mestu i počeo da ga oblikuje prema sebi. Ja sam kuvala, a uveče bismo ćutali na verandi.

“Znaš, moram nešto da ti kažem… Hvala ti za sve što si uradio za mene, mnogo mi znači, ali treba polako da se pripremaš za odlazak. Tvoje mesto nije ovde…”

On poskoči: “Kako nije ovde?! Da li sam te uvredio?! Da li ti smetam?!”

“Ne. Smiri se. Mnogo sam te zavolela. Ovo ti govorim za tvoje dobro. Uskoro ćeš shvatiti i bićeš mi zahvalan.”

“Otkud ti znaš šta je dobro za mene? Dobro mi je, našao sam svoj mir. Niko me ne juri i ne podaju bombe okolo!”

“To nije dovoljno! Pazi samo da se taj mir ne zalepi za tebe kao testo i udavi te! Počeo si da puštaš koren ovde! To ti nikako neću dozvoliti! Ovo je Ničija Zemlja! To nije mesto da se pušta korenje! Ovde ne možeš ništa da planiraš! Svakih deset godina se sve ruši iz temelja i ide se ispočetka, a materijal je sve lošijeg kvaliteta!

Mlad si, a vreme je jedinica mere. Život je na tvojoj strani i ti ćeš dati novi oblik ovom svetu. Ti si graditelj, a ne neko ko premešta cigle i kamenje sa jednog na drugo mesto. Završio si sa tim onoga dana!”

Čini mi se da je ovo prihvatio kao istinu. Duboko je udahnuo i izdahnuo, opustio ramena i znala sam da više nećemo morati da se natežemo.

Počeli smo pripreme za put. Otvorila sam veliku mapu, iskrzanu od presavijanja. “Nećemo koristiti ove tehničke novotarije, one služe za špijuniranje ljudi. Ovo je mapa puta… mi smo ovde. Ova crvena linija se zove “Put bratstva i jedinstva”. Jednom, ne tako davno, tu je tekla reka krvi. E, nećeš ići tim putem, već uvek malo levo. Tu još nisu postavili ograde sa strujom i ima puno mesta za skrivanje. Ići ćeš pravo na severozapad sve dok ne stigneš do jednog mosta. Znaćeš odmah koji je to most, jer nikada nisi video nešto slično. Sada ćeš tačno naučiti sve detalje i razdaljine na ovoj karti i to tako precizno da možeš žmureći da je nacrtaš, a onda ćemo preći na sledeću fazu.”

Crtao je kredom po dvorištu. Tamo gde je trebalo da budu gradovi, stavljao je cigle radi lakše orijentacije. Danju je crtao kartu, a uveče bi sve ispolivao vodom i obrisao. I tako danima dok nije uspeo celu mapu žmureći da iscrta za sat vremena. Položio je.

Prišli smo stolu i počela sam da pakujem ranac.

“Ovo su rezervne cipele. Ova kesa je puna sasušenih bobica vučjeg trna, kada ti ponestane snaga uzmi tri bobice i polako žvaći. Ako ih potrošiš, lako ćeš dopuniti zalihe, žbun raste u šumama i pored puteva. Flaša vode. Mala flaša sa nevidljivim uljem. Kada se nađeš u opasnosti namaži nekoliko kapi ulja na teme i ponavljaj u sebi ove dve reči. (Šapnem mu ih na uho jer je to velika tajna) Kreći se noću, sporednim putevima i izbegavaj ljude. Da. I kompas. Dakle, severozapad.”

“Ovako već može… odakle ti nevidljivo ulje? Zašto mi ga pre nisi pokazala? Ko si ti, u stvari?”

“Ulje možeš da koristiš samo ako si čist i protočan. Trebalo je da prođe vreme da bi stigao do te tačke. Kod konfuznih ne deluje.”

Sedeli smo i večerali, tačnije, prevrtali hranu po tanjiru, čekali lopovsku noć. Da ga ispratim do granice. Naša priča se bliži kraju. Nisam baš dobra u tome, zaplakaću ako progovorim. Da prekinem tišinu, priđem polici i izvadim knjigu.

“To su moje priče. Mali poklon…”

“Nisi mi rekla da pišeš. Napiši mi posvetu.”

“Ne znam… htela bih da bude nešto veliko… a ništa mi ne dolazi…”

“Neka sreća bude tvoj pilot”

Stavio je knjigu u ranac i polako smo krenuli. Ubrzo smo stigli do skretanja za tajni prolaz. Stajali smo zagrljeni neko vreme i onda sam ga poljubila u čelo.

“Čuvaj se. Zapamti šta sam ti rekla i ne okreći se više.”

Gledala sam ga još neko vreme kroz suze sve dok nije nestao u tajnom prolazu.

Nekoliko meseci nisam znala šta se dešava sa njim. Nekako iznutra osećala sam da je dobro. A onda mi je početkom leta stigao zahtev za prijateljstvo. Na naslovnoj fotografiji bio je Dečak, a u pozadini onaj most. U poruci je pisalo: “Znam ko si ti.”