U  svakoj  generaciji  izaberu  jednu  i dovedu  je  ovamo  u  Zemlju  senki. Prepoznaju  je  tako  što na  rođenju  ćuti  i ima velike  i  mudre  oči.  Ovde njen život  dobija   pun    smisao.  Pripadati društvu Veštih žena je velika čast.

 

Mama je ušla u sobu i rekla: “Idemo.” I dalje sam ležala u krevetu i gledala u plafon, negde na pola puta između sna i jave. Tek kada su zaškripali koraci a zavesa ustuknula pred grubim pokretom, shvatila sam da je dan uveliko odmakao. Ponovila je: “Idemo.” Osetila sam ljutnju u glasu. “Zašto je ljuta i kuda idemo?” Otkrila me je. Sve vreme se besom branila od mog zbunjenog pogleda. Kao da joj je bilo neprijatno. “Hajde, obuci se, došao je dan.” Osetila sam uznemirenje, raslo je u meni kao balon. Nisam bila spremna. Nisam znala šta to znači. Da li idemo blizu ili daleko, kada se vraćamo…

Za svaki slučaj, obukla sam svoju omiljenu belu haljinu sa roze leptirićima i nove crvene cipele. Ponela sam i jedinu lutku koju sam imala. Bila je raščupana, u uflekanoj haljini, ali sam je mnogo volela. Stala sam na kućni prag udahnula zelenilo… utom me je glas gurnuo i zateturala sam se niz stepenice. “Put je dug. Nećeš izdržati u tim cipelama! I lutka! Šta će ti lutka! Tamo gde si krenula nema igre!” Snažno sam zagrlila lutku, ali mama je bila jača. Istrgnula mi je iz ruku jedinu prijateljicu. U zagrljaju mi je ostala samo bosa plastična noga. Kada je videla da neću odustati, odmahnula je rukom. Ništa mi nije bilo jasno. Ćutala sam zamagljenog pogleda, a srce mi je bilo opkoljeno grčem.

Ćutale smo i hodale. Sablasna tišina pravila je tunel u blistavom prolećnom danu. Posle mnogo sati kolena su mi klecala, žuljevi prokrvarili… srećom, cipele su bile crvene, pa se nije primećivalo. Kada posrnem, leptiri sa haljine se udruže i povuku me na gore. A onda, našle smo se pred visećim mostom iznad provalije koji je spajao dve litice. Nikada do tada nisam osetila toliki strah. Nisam smela da pogledam dole. Zalepila sam pogled na vrhove cipela i stezala rukohvat od kanapa, trudeći se da balansiram i što manje ljuljam most. Kada sam se konačno dokopala stene, onesvestila sam se.

Ne znam koliko je vremena prošlo… ležala sam u velikoj okrugloj sobi, okružena nepoznatim ženama. Bile su isto obučene i ličile su jedna na drugu kao da su sestre. Mama je još bila tu, čula sam njen glas: “Evo, dovela sam je, ona ionako ne liči na nas.” Skočila sam: “A ti? Ti nećeš ostati ovde!?” “Ne. Ja imam muža, dete, kuću i posao… ja nemam vremena da se bavim tim stvarima.” Koraknula sam prema njoj u nadi da je sve ovo samo šala. Dečje naivno očekivala sam da će me zaštititi, mada je od samog početka njeno ponašanje govorilo da je u dogovoru sa ovim ženama.

Popravila je frizuru i krenula ka izlazu. Vrisnula sam i potrčala za mamom, ali jedan par ruku me je čvrsto zgrabio. Besno sam se otimala i udarala sve redom onom plastičnom nogom od lutke. Srećom da sam je ponela sa sobom. Krajičkom oka videla sam da mama ponovo prelazi most preko provalije i vraća se u spoljni svet. Na kraju je iz žbuna izvadila ogromne makaze koje su tu bile sakrivene i presekla čvorove od kanapa kojima je most bio povezan sa liticom. Tako sam se ponovo rodila u Zemlji senki. Mnogo je bolelo. Moje opiranje je trajalo još neko vreme. Bilo je kratko, ali silovito. Na kraju sam pala od umora i još dugo, dugo plakala.

Ujutru sam se probudila u svom novom domu. Neko vreme sam kroz trepavice škiljila, da me ne primete. Žene su sedele na podu oko ognjišta, šarale krugove po pepelu, gledale u vatru i pazile da se ne ugasi. Imale su haljine od kudelje jednostavnog kroja. Bile su povezane na poseban način. Jednim veoma dugim užetom, svaka bi obmotala struk tri puta i predala ga sledećoj, da se nit sa prošlošću ne prekine. Shvatim da sam u spoljnom svetu bila na nekoj vrsti pozajmice. Da zapravo pripadam ovde, da je ovo moja porodica, da ličim na njih. Moje lice, prsti i oblik šake… stas. Bilo nas je trideset tri. Prazno mesto u krugu me je čekalo. I haljina. Polako, da ih ne prekidam, priđem i sednem. “Molim vas, samo me nemojte vezivati, ionako nemam kuda da odem. Biću tu, koliko god treba.”

Jedna od njih je progovorila. Odmah mi je bilo jasno da je to moja nova Majka: “U svakoj generaciji izaberu jednu i dovedu je ovamo. Prepoznaju je tako što na rođenju ćuti i ima velike i mudre oči. U spoljnom svetu, nema neke velike koristi od nje, tek ovde njen život dobija pun smisao. Pripadati društvu Veštih žena je velika čast. Treba to da znaš. Sedimo ovde pored ognjišta, čuvamo vatru da se ne ugasi, odvezujemo čvorove da se oni koji dolaze ne sapliću. Svakoj od nas sleduje veliki kovčeg, u njemu su umršene niti kudelje, s vremena na vreme nam stigne nova pošiljka iz spoljnog sveta. Na poklopcu kovčega se nalazi ekran. Na njemu se sve vidi, kao u ogledalu. Što je više slobodnih niti, to je ekran čistiji i svetliji. Na kraju treba istkati haljinu od tih niti, a ekran treba da bude blistavo beo. Ona koja to uspe može da pređe na drugu stranu.”

Odmah sam krenula na posao. Prolazili su dani, dani, dani… repetitio est mater studiorum. Prsti su mi ogrubeli. Uveče, kada završim, pažljivo obrišem ekran mlekom svog nerođenog deteta, ionako ničemu više ne služi. U početku, slika na ekranu delovala je zastrašujuće, dominirala je boja usirene krvi… kao neka utvara iz noćne more koja te steže za vrat. Vremenom, pojavili su se krugovi. Mogla se osetiti neka tiha radost. Kao kada baloni u kutiji čekaju da polete. Majka i Sestre su me gledale s poštovanjem, do sada još nisu videle ovakav talenat i posvećenost. Iako to nisu smele da izgovore, osećala sam da navijaju za mene, da odem zauvek iz okrugle sobe i pređem preko.

Jednoga dana, kada je prošlo tačno šest ciklusa od po sedam godina, završila sam haljinu. Imala sam čak dovoljno materijala da izvezem leptiriće na njoj. Kovčeg je bio prazan, a ekran beo kao mleko. Majka mi je prišla i rekla: “Došao je dan, možeš sada da ideš. Uzmi ove kamene klompe, bića ti potrebne. Ovde je vazduh veoma redak, imaš osećaj da ploviš kroz san. Napolju je sve drugačije. Napolju je gustina koja usisava, vuče kao vir. Moraćeš da učiš sve iz početka. Uzmi ih, inače ćeš odleteti.” Stala sam u sredinu, Majka i Sestre su prišle i zagrlile me sa svih strana. Taj cvet od žena je poslednje čega se sećam iz okrugle sobe.

I tako, posle mnogo godina, hodala sam slobodna u haljini od kudelje, kamenim klompama i kosom boje pepela. Gledala sam okolo i pokušavala da nađem smisao. Neku tačku od koje treba da krenem… svet iz kojeg sam davno, davno izmeštena nestao je. Nestali su ljudi i trava i voda… jedino što sam mogla da prepoznam je Sunce, nebo i zvezde… bili su dovoljno daleko, pa su se spasili. Od svega je ostao samo jedan ogrooooman aerodrom. Hodam tako i vidim da se u daljini nešto dešava. Ponadam se… kao neka utakmica… ipak je neko ostao. Priđem. Obize me užas i grč mi opkoli srce. U finalu su igrali veseli roboti u skupim odelima i zveri sa crvenim rukavicama. Imali su tako mrtve oči. Vrisnula sam u sebi: “To je finale! Čemu sve! Koji je smisao!” Onda se završilo poluvreme. Videli su me i napravili špalir. Prolazila sam između njih i zalepila pogled na vrhove klompi, da me njihove mrtve oči ne poseku. I jedni i drugi su mi se smejali i fotografisali mobilnim telefonima za uspomenu. Nikada nisu videli ništa slično. Molila sam Sunce da me zaštiti.

Nastavila sam da lupkam klompama po usijanom betonu. Bila sam očajna jer sam videla kako se u daljini sloboda preliva u besmisao. Sada mogu praktično da proverim da li nada umire poslednja. U tom momentu sam osetila snažno strujanje vazduha i čula buku kako se približava. Nešto teško mi je palo na ramena. Konačno nešto što mogu da prepoznam! Merdevine od konoplje! Ništa drugo mi nije preostalo nego da krenem gore. Vrata su se otvorila i pilot mi je pružio ruku. Konačno sam mogla da izujem klompe i da odmorim noge. Pogledala sam kroz prozor da vidim kako se završila utakmica. Sudija je mahao crvenim kartonom i ljutito duvao u pištaljku. Oba tima su izgubila. Osetila sam olakšanje: “Hvala Bogu.” Tek onda sam pomislila: “Hej, pa kuda mi to idemo, u stvari?” Pilot me je čuo, nasmejao se i rekao: “Vodim te tamo gde se govori tvojim jezikom.”