Zvezda me je gledala razočarano i postiđeno: mogla je da leti sa mnom i uđe u svaku ćeliju univerzuma, a napravila je od mene najobičniju bižuteriju! Možda nije trebalo da padnem baš tamo, možda bi me neko drugi pronašao?

 

Na samom početku zvezda je pala. Koračam polako u blistavoj noći boje zifta, dok ledeni vetar zaustavlja vreme. A onda, ugledam je, gore, visoko, mnogo visoko… trepnula je tri puta, kao da se pozdravlja i krenula na put… baš prema meni. Zvezda. Brzo… brzo poželim želju, da me čuje dok je još u letu. Uvek imam spremnu tu jednu želju, nosim je u futroli sa ličnom kartom. Osećam da mi je sve toplije. Pašće tu, sasvim blizu. Potrčim… dišem ubrzano… kada bih je samo pronašla! I tako tri sata. Po ko zna koji put shvatim kako su prostor i vreme varljivi.

A onda, kao u nekom filmu sa happy end-om, ugledam je kako treperi. Gusta krošnja ju je zaustavila. Srce i suze navale od uzbuđenja. Još samo malo… protegnem se na prste… evo je. Pomislim: sada će sve biti lepo, jer sam baš ja ta srećnica. Ja sam je pronašla. Držim je u rukama i uopšte me ne peče. To je dobar znak. Okupam je suzama, obrišem pažljivo i stavim na srce: budi tu, tu ćeš stanovati.

Posle nedelju dana, moja želja je zakucala na vrata. Oduvek sam pretpostavljala da će biti obučena u plavo, ali, ostala sam bez daha. Bila je mnogo lepša nego što sam je zamišljala. Sada vidim da zamišljanje ograničava stvari. Stavi ih u neku majušnu kutiju i ne daje im da rastu i menjaju se sa tobom. Tako na kraju uvek dobiješ neki kaputić koji ti nije po meri. Kada se prepustiš zvezdi da te vodi, onda je to jedna beskrajna igra koja kao magnet u pravom trenutku privuče baš ono što treba da bude na tom mestu. Bila sam srećnija nego ikada. Struje duginih boja plovile su mojim telom.

I tako, plesale smo moja ostvarena želja i ja u modroj sobi, tri nijanse svetlijoj od njene haljine. Učinila sam sve da joj bude što prijatnije tu. Ugađala sam joj, kuvala najlepša jela. A onda… poželela sam da je pokažem stanovnicima kruga. Da vidim šta će biti, šta će oni reći. Obuvam cipele i izlazimo. Hodamo polako, maskirane u sasvim obične šetače. Zapravo, grozničavo sam šarala očima i očekivala divljenje i podršku. Očekivala sam aplauz. Da svi bacaju cveće na našu stazu i uzvikuju: bravo! Ošamutili su me veštački mirisi a vrišteće boje su napale dugu. Zaboravila sam sve. Dala sam dozvolu nečemu što dolazi spolja, što prolazi, da bude sudija večnom. Dala sam mu moć koju nikada neće imati.

Zvezda je samo ćutala. Crvena od stida, oborila je oči da ne vidi moje šepurenje u krugu. Ipak ona dolazi izdaleka, strane su joj takve stvari. Unutrašnje lice gledalo je razočarano moje srce. Između njih se uselio olovno-sivi oblak. U tišini, čula sam njen glas: Možda nije trebalo da padnem baš tamo, možda bi me neko drugi pronašao? Mogla je da leti sa mnom i uđe u svaku ćeliju univerzuma, a napravila je od mene najobičniju bižuteriju! Čula sam sve. Bila je u pravu. Nisam ništa odgovorila, jer su reči ostale zarobljene između srca i grla. Prestrašilo me nemoćno mumlanje. Da li je ovo kraj… da li ću ikada moći?… Htela sam toliko toga još da kažem, a ostala sam sama sa željom zarobljenom u kutiji.

Vratila sam se u modru sobu. Dišem duboko, plačem, gledam mrlju na zidu a film se vraća unazad, tamo gde je sve počelo. Odakle dolazim… koliko sam čekala, koliko sam želela da otkrijem u sebi to što delim sa svetom i da mu se onda vratim… Mrlja na zidu menjala se pred mojim očima danima, a kada se Mesec rodio četvrti put, sobu je iznenada ispunila svetlost. Znala sam: zvezda je ponovo tu. Glas mi se povrati.